Ернесто
Сабато је писао да велика тема књижевности није пустоловина човека који се
бацио на освајање спољашњег света, него пустоловина човека који истражује
пећине и поноре сопствене душе. Ухваћен у мрежу свакодневне животне рутине,
захваћен центрифугалном брзином протока времена и информација, а тиме и људи и
доживљаја, савремени човек је заборавио да у оној „мирној тачки света што се
врти“ (Т. С. Елиот) јесте живот сав и да се „време само временом побеђује“, то
јест доживљајем вечности у трену и способношћу да види пустињу у зрну
песка (В. Блејк). Но, када таква површност и самодовољност захвати и писца,
и књижевност и читалац буду ускраћени за читав мали живот који би му
једно књижевно дело са – „погледом унутра“ – пружило. Супротно томе или баш у
том контексту, све је мање оних књига после којих се читалац осећа дарованим за
време које није мерљиво часовима, него вечношћу која пулсира у
сваком мерљивом трену. Да би такав доживљај код читаоца произвео, писац мора да
има осећај за пулсације унутрашњег живота, да сензибилитету данашњице претпостави
сензибилитет свевремености, односно да испод наизглед уверљивих и
постојаних, видљивих облика, осети, препозна и опише невидљиве,
а снажније финесе веза и односа на којим почива – чудо живота.
Обимом
невелик роман Драгана Лакићевића Љубавна књижица сав је од таквог густог
ткања смисла, који се открива у љубавном, скоро мистичном односу двоје
људи, доктора Арсена и дизајнерке Катарине, чија тајна почива на животом или
судбином предодређеним догађајима и укрштањима. Радњу романа отварају догађаји
у Њујорку (у коме се читалац упознаје са професионалним успехом главног јунака
Арсена, али и његовим замршеним личним односима – напуштањем жене и сина, и везом
са богатом докторком, Американком Шилом); главни догађаји у роману – Арсенов
сусрет са Катарином коју (пре)познаје из дневника чежње, мале, зелене љубавне
књижице, „случајно“ залутале у његовој пошти – дешавају се у Франкфурту на
Мајни; док је финале или „разрешење“ приче измештено у Београд (крај
деведесетих година и почетак бомбардовања) у који се Катарина враћа, у потрази
за човеком који јој је посветио љубавну књижицу.
Духовно језгро
или spiritus movens читавог романа јесте управо та љубавна књижица,
која именује и сâм роман и која на мистериозан начин обједињује јунаке и њихове
снове, трасира њихове путеве и подстиче њихова трагања не за одговорима, него
за питањима о смислу људске чежње за Лепотом и Љубављу.
Материјалистичком западном свету, у коме се и успех и љубав мере новцем,
својеврсним богом савремене западњачке цивилизације (а који није стран ни
човеку нашег поднебља, уморног од рата и немаштине), приповедач супротставља
нешто сасвим другачије – нематеријално, мистично, љубавно писмо-књижицу
старијег редитеља, Београђанина који је годинама, са терасе кафеа „Неимар“ на
Врачару, посматрао и чезнуо за непознатом младом женом из суседства, од које из
само једног кратког сусрета има фотографију и – цео живот за чежњу. Његов дневник
чежње, међутим, није само његов. „Случајно“ залутао у пошти доктора Арсена,
у Њујорку, постаје и сан и чежња његовог новог власника. Када, сплетом чудних
околности дође до сусрета Арсена и Катарине („објекта“ чежње из те
књижице), у Франкфурту на Мајни (у који он долази због конгреса микробиолога, а
она како би разрешила и окончала свој пољуљани брак), открива се да је чежња
тек пут ка одгонетању сопствене судбине, односно да руковођени оним што
Сабато назива верност судбини, јунаци Лакићевићевог романа
постају део мозаика – слике која би се могла назвати чежња за Лепотом и
Смислом.
Упркос томе
што се у опасности овако поједностављено представљеног заплета романа може
помислити да јунаци Љубавне књижице „болују од савремених болести“ –
површности и тривијалности, односно да је реч о књизи која претендује на „лако
читање“, комерцијалност, освајање публике на брз и лак начин, те да је у питању
нека врста артифицијелне кокетерије, много је разлога и квалитета, како
формалних, тако и садржинских, који то демантују. Најпре, начин на који
приповедач уводи читаоца у тајанственост веза и односа својих јунака, прејудицира
идеју да је човек (а не свет) највећа тајна, а да на мистерији
међуљудских, првенствено љубавних односа почива и чудо живота; да је тај
вечити заточеник и слуга Лепоте у ствари homo
ludens, коме је кроз игру дато да завири иза копрене
видљивог материјалног света и да наслути да испод тог света жубори моћан „живот
по дубини“, мерен не сатима, данима и годинама, него вечношћу у тренуцима.
И упркос томе што и сâм завршетак романа сугерише пре принцип детерминације
– идеју да је немогуће утицати на ток судбине (Катарина, по доласку у Београд,
у кафеу „Неимар“ затиче полицију на увиђају убиства свог тајног обожаватеља), роман
артикулише изнад свега принцип слободе – остварен у могућности да се у (за)датим
околностима, временским и месним, простор слободе задобије у ретким
часовима емотивне, духовне и физичке блискости са Другим.
С друге
стране, динамичности приповедања и наизглед брзом и лаком креирању радње,
супротстављена је пишчева способност да сваки догађај, лик и место чврсто
ситуира у целину приче – чак и када одступа од хронолошког и географског
континуитета. Посебност сензибилитета приповедача очитује се и у способности
запажања најфинијих детаља; јунаци говоре обичним језиком необичног значења,
на чулно и сензибилно високим фреквенцијама; њихови карактери су обојени
снажним билом живота; њихови гласови су моћни и значења далекосежна, чак и када
остају на нивоу неизреченог или прећутаног или управо тада! Из нуклеуса романа,
мале зелене књижице љубавних порука, концентрично се развијају кружнице других
прича од којих је свака у чврстој вези са претходном, стварајући широк
дијапазон синхроницитета, који су, према Јунгу, „невидљиви путокази кроз
судбину“.
Све је у овом
кратком роману изукрштано и испреплетено дубоким везама и ниједна од њих није случајна,
то јест без смисла. Ако случај „само открива за оно што је дух већ припремио“, Љубавна
књижица није (само) скуп физичких (љубавних) сусрета и искустава, већ скуп
тежњи и чежњи за одгонетањем тајни вишег смисла живота и освајање
времена којег у овој реалности нема. Можда за писца и „не постоји
други живот осим онога који записује“, као што аутор књижице записује,
али за читаоца управо тај живот постаје неочекивани дар – новооткривени
метафизички простор у физичком (егзистенцијалном) времену. Он рилкеовски остаје
уверен да је смисао трагања у питањима, а не у њиховом одговору.
Књижевне новине, Београд, новембар-децембар
2022, година LXXIV, број 1326-1327, стр. 20.
Нема коментара:
Постави коментар