Адам Загајевски, РАЗГОВОР С ФРИДРИХОМ НИЧЕОМ

 

Поштовани господине Фридрих;

чини ми се да вас видим, да,

на тераси сте санаторијума, у свитање,

док пада магла и пој разара

грла птица.

 

Онижи сте, главе рељефне попут метка,

пишете нову књигу

око вас струји необична енергија:

Чини ми се да видим ваше мисли које поигравају

као велика војска.

 

Знате ли да је умрла тамнокоса Ана Франк

и њени другови и другарице,

вршњаци, и другови њених другова

и њени рођаци.

 

Хоћу да вас питам шта су речи и шта је

јасноћа, због чега речи горе

и после сто година, иако је земља

тако тешка.

 

Очигледно је да не постоји веза између задивљености

и тамног бола, окрутности.

Постоје најмање два краљевства,

ако не и више.

 

Ако нема Бога и никаква сила

не повезује различите елементе,

шта су онда речи и откуд њихова

унутрашња светлост?

 

Одакле долази радост: Куда води ништавило?

Где станује опроштај?

Због чега мали снови пред јутро ишчезавају

а велики се разрастају!

А. Загајевски, Vita contemplаtiva, с пољског превели Петар Вујичић и Бисерка Рајчић, КОВ, Вршац, 2014, стр. 46–47.