Не пловиш ти ка острвима
него постајеш острво.
Престао си да осветљаваш свима
свет саткан од чудноватих острва
и скривених рима.
Удубљујеш се у свемир,
у звездани прах, вучји зов,
у камен, траву, дрво.
Мучи те несагледивост,
смисао непрозира,
мучи те бол света и благодат,
последње и прво.
Зри благост,
пунота што ће обасјати
и тебе-острво.
Б. Матић, Острво, Београд: Српска књижевна
задруга, стр. 67.
Нема коментара:
Постави коментар