Александри Сашки Грозданић
Између столова, књига, каталога
кретала се нечујно као сенка
чувајући тишину читаонице
и мир наших умова и светова.
Спуштала нам књиге на полице
тихо, као да приноси нека трећа рука.
Осмехивала се мило и срдачно
уносећи благост на наша сива лица.
Нисмо ни знали када је ту
а када у својој књижевности пребива.
О свом писању, као и свему другом,
говорила је са стидом детета.
Звали смо је Божјим бићем
иако то она никад није знала,
јер би се и од тих речи постидела.
Била је анђео чувар
васељене саткане од милион наслова
и анђео нашег личног универзума.
Да сад крочим у тај велики простор
знала бих да је ту,
иако сад грађу
анђелима на столове спушта.
Нема коментара:
Постави коментар