ДАНИЦА МАРКОВИЋ, Екстаза

Огромно небо, c понором звезданим,

Са дубинама незнаним и тајним,

Са неслућеним просторима страним

И материје менама бескрајним;

Мистиком тамна етира привлачном

И хармоније снагом бесконачном.

Не познајем те, небо тајанствено,

Али те схватам и ја те разумем,

И снагу твоју и величанствено

Нештедну раскош да осетим умем.

И ритми твоје вечности страствени

Свим одјекују жудњама у мени.

 

И у ноћ топлу распламтела лета

– У августовску ноћ звезда и чежња

Кад горостасним нагоном процвета

Човечјег срца праисконска тежња;

Усхитом чар ме твоја победничка,

Бесмртна моја љубави космичка,

У твој загрљај баца недогледни.

И предајем се теби, небо силно,

Свом страсти смртна бића и нештедни

Источник твој ме напаја обилно.

И тај највиши тренут заборава

Спаја ме с тобом и уједињава.

И док пуцају све земаљске споне,

Ту на свагда ми оплођена душа

Добија крила и све мисаоне

Пределе она осваја и куша,

Носећи собом преко свих граница

Саздања плодну моћ небесних клица.

Даница Марковић, Тренуци и расположења (из циклуса „Космички мотиви“), СКЗ, Београд, 1928.