Категорије

субота, 12. новембар 2016.

ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ, Проживљена љубав, као и срећа, чине човека неугрозивим


         Лепоту је могуће прегорети. Остаје, тад, жеђ за сазнањем. Па и она може уминути, као болна чежња, треперава радозналост, напета тежња. Али, и кад прегори, лепота која је произвела миље што се постоји у свету, дакле која се остварила у свом највишем одређењу: да живот учини драгим и слободним од ужагрене воље – не може се заборавити, обезвредити, езгистенцијално „превазићи“; не може се остати без видљивих и невидљивих трагова, без препознатих и непрепознатих дејстава. Као што љубав може проћи, али и вољено биће, са својом лепотом или без ње, са лепотом свога постојања свакако, никада не престаје да буде ослонац егзистенције онога који је волео. Љубав је непролазна, и када прође, и када је више нема, а са њом, на исти начин, непролазна је и лепота која је учествовала у њеном рађању и трајању. У том смислу, човек може прегорети и себе, ако није волео. Уколико фасцинација лепотом није прерасла у љубав, такво прегарање није немогуће. Оно, додуше, није ни нужно, крај свих осујећења и свакаквих пораза, пошто се човек езгистенцијално ослања и на много шта друго. Важност лепоте због тога није мања. Проживљена љубав, као и срећа, чине човека неугрозивим. Можда се стога мудри на крају приклањају лепоме[1], знајући колико је недовољна, уколико не уздигне човека до тога да му је драго што се нашао у свету. Пробијање препрека које запречују егзистенцијалну путању ка љубави тражи најбољу човекову енергију. И када ова постоји, ништа не јемчи да ће пробој успети и љубав се „остварити“, уколико друге изукрштане, збркане силе („воље“), које одређују човеков положај у свету, томе некако не погодују. Љубав не зависи напросто од хтења да се воли. Миље љубави, када је ту, надилази и вољу, и лепоту, па и сâм свет у коме се у датом тренутку живи – у томе је изузетност тог миља.
         Ако лепоту прате мржња, патња или несрећа (а несрећа може да опализира у врло много нијанси), она појачава човекову угроженост, ионако увек могућу или већ присутну. Мудрац, који се, „на крају“, приклања лепоти, зна да њу треба волети и – да волети је без лепоте постојања лако може да постане мање или веће саморањавање. Лепа Јелена, са своје стране – тако нам је речено – зна каква је то судбина када фасцинираност њоме доводи до тога да не бива поштеђен чак ни сâм опстанак онога ко се фасцинацији предао: та залуђеност, којој је тешко отети се, квари и уништава живот у достојанству или било какав.
         Ипак, уза све што се мудроме открива и скрива, извесно је да без икакве лепоте лепота постојања никако не би била могућа. Стога је тако важно, и спасоносно, да лепоте увек негде има. Описана у књижевности, она напаја читаочеву егзистенцију, и када указује на могућу лепоту постојања, и када се показује да се ова није досегла. Нерасветљен јаз између постојања лепог бића и лепоте постојања јесте јаз нетрансцендиране ругобе и зла које се чини неумитним. Када је уметношћу овај јаз расветљен, лепота, и кад је угрожена или оскрнављена, и кад је срећна и извор је среће, подстиче ону човекову енергију која не верује беспризивно у неумитност зла и сваким својим покретом ради на превазилажењу ругобе.

Д. Стојановић, Лепа бића Иве Андрића, Филолошки факултет, Београд, 2012.






[1] Алузија на Хелдерлинове стихове:
„Ко промислио је оно најдубље, воли оно што је најживотније,
                Узвишену младост разуме онај ко је погледао у свет,
                               И често се на крају
                                               Мудри приклањају лепоме.“
(Прим. М. Јефтимијевић Михајловић)
                                                               

Нема коментара:

Постави коментар