МИХАИЛ ЕПШТЕЈН, Умиљење

 

  Умиљење једно од најдубљих, a y исти мах најзагонетнијих осећања. Чиме се оно изазива? Умиљавамо се слабом, крхком, када оно открива снагу y себи. Умиљавамо се детету, кад изговара прве речи, прави прве кораке, кад отвара очи, прати играчку итд. Умиљавамо се лептирићима, врапчићима, малим створењима која савесно врше своју намену и налазе себи место на гозби живота. Сила се реализује y немоћи.

У томе је тајна умиљавања: то је немоћ, нехотичност, непосредност, незавршеност, све саме негације, „не“ кроз које се остварује света тајна живота, његовог кретања y сусрет нама. Његова незаштићеност нас разоружава.

Умиљење не треба бркати са сажаљењем, које је усмерено одозго наниже, на слабијег који има потребу за потпором, нити с одушевљењем које је, напротив, усмерено одоздо навише, на оног који нас превазилази лепотом, снагом. Умиљење је својеврсна синтеза одушевљења и сажаљења, a y исти мах није ни једно, ни друго. То је одушевљење кроз сажаљење, то је доживљавање нечег слабог, детињег, немоћног, и истовремено Одушевљавање његовим достојанством, снагом, целовитошћу то је однос, не по вертикали увис или наниже, већ по хоризонтали, и зато је оно још људскије.

 

М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета», Београд, 2015, стр. 208.