Категорије

петак, 26. мај 2017.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Алгол


1
Једна вода које се присећам: лист
Задрхтао као шака на голим леђима коња;
Тај поток који је стављао дијадеме трскама,
Сада зачаурен у сећању,
                             мокри лептир
Са крилима од два тамна вокала,

Или вода зноја, и влага која на зиду
Отвара избледели крајолик кишног лета
Са стаблима од сунђерасте магле,

Вода у плитким увалама, као вечерње небо,
Где расту први кристали соли
Око невидљивих мрежица светлости,

Најзад, вода у млеку, у крви моје мајке –
Зар све то што чувам у драгоценим именицама,
У тишини након сваког пораза,
Зар сва та богата влага,

Зар све то може окрутно да изветри,
Да букне без пепела
У једном наглом блеску,
                   као птица заустављено
Пред непознатим неким сочивима,
Као мрља утиснуто
На горкој кожи неког непознатог мора?

Вода које се присећам,
И сви гласови,
Светлуцави од росе као метал јутарњих мостова?

2
Памтим ту звезду
Мутну као рубинско стаклостарих чаша,
Ту звезду, ту отровну реч што разједа текстове
Писане на ветровитим кулама,
Памтим тај нејасни сјај над бродовима
Са заустављеним дневником, у ноћи без ветра,
На бонаци од кинеског туша (колико могућности,
А ни један читак знак!),

Памтим ту звезду што се раслојава као лептир,
Тај сјај што се растура као иперит,
Ту благу лепру на небу у септембру,

Памтим ту звезду опасану паучином једначина,
Ту звезду која ме опомиње да нахраним наду
Као што звук метка опомиње на загрљај,

И њена експлозија
Од које неће задрхтати сказаљке сунчаника
Што рђају у старим влажним вртовима ове планете
Коју могу да изговорим,
Тај читки знак на лепом ноћном небу,
Та светлост обучена у лажно месо година
Тумачиће и мене,
                             мој страх,
И моје мале вампире које трујем
Слатким поносом у свакодневној крви.


3
Велика кишна лета
Са дрвећем светлим од силног светлуцања,
И наши пропали излети, моја љубави,
Негде у простору који нас још увек узбуђује
Својом неоствареном сликом:
                   језера углачана
Као мрамор, прошарана жилицама светлости,
Пропланак затрпан озоном између два пљуска,
Једно безбедно поподне, дрвени кровови
Испрани и сушени до боје старог сребра;

И онда кратке ноћи, које памтимо
Саграђене око лаког костура муња,
Када се именујемо као први пут
Под прозором обраслим у трептаву крљушт,

Или ноћни пљусак на отвореној улици
Са голим гласом једне птице
И лишћем кестена тешким као груди дојиље:

Кишна лета, дивне мрље у собама година,
Ветрови натоварени капљицама,
Ако не стигнемо да вам кажемо збогом,
Ако не стигнемо да вам кажемо збогом...

4
Присећам се воде, и памтим једну звезду
Којој се бојим да изговорим име,

Једну звезду која може да попије сву воду света
У делиријуму неразумљиве жеђи,
Једну звезду која не може да стане у моју реч;

И све моје речи
Избачене праћком у ветровите путање
Око несталог простора у који сам утиснуо
Љубав, и побуну, и сећање,
Као што море отискује своје ватре
На годишњим добима обала,

Све моје речи, мој говор,
Мој нож под узглављем и чаша воде на столу,
Слике које мењам за право да их изговарам,
Имена којима подмићујем време,
И птице које прстенујем лаким сребром памћења,

Све то може да буде слабије
У наметнутом одлучном тренутку –

Тако ме једна звезда опомиње на тишину,
Тако ми једна звезда светли над књигом пред сан.


И. В. Лалић, О делима љубави или Византија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.



Нема коментара:

Постави коментар