БОШКО ПЕТРОВИЋ, Рука

Пренут у ноћи

једном пажљивом руком, будно спуштеном

на рамена,

напуштам вреву снова, стаклено

прибран. На нејасној линији ноћи

стоји, међутим, све што сам оставио

прешавши

немирну реку свог тела: поприште

одакле још допиру гласови. Стоји, ипак,

тај свет: звиждук позне железнице, капање олука,

лавеж, моје ствари; и још много шта:

најразличитији

облици у простору. Ипак, не тај свет, мој,

свет мога знања, тешког од мене. Него,

издељено у посебне целине, стадо

некаквих животиња, покрета савршено ми

непознатих даха хладног.

Познајем

само тог из ког се пренух,

са бучним вашаром снова преко

реке. Тог који нисам. Ја не ја,

стаклено прибран, чист, миран од себе. И сам

целина, и сам непојмљив као оне, и сам, најзад,

несвестан силе и пута свога следећег покрета.

А ипак: пун неког великог и лаког знања!

Каква рука, пажљиво спуштена

на рамена.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Зрно

                                 „Ако зрно жита паднувши на земљу не умре,

                         онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“

                                  Јеванђеље по Јовану

Љубав те прво мора убити

Да би те оживела

Растави да би те саставила

Од самог себе и од живота

Обезглави да би ти мудрост донела

Да види да ли си достојан себе

Похара те, опустоши 

И остави да у пустоши

–  живога себе тражиш.

Има љубави због које знаш 

Како изгледа смрт

и како она не личи на леш

Него на бол

који с пажњом у себе спусташ

Бацаш грумен земље

И чекаш да сатруне

–  или проклија.

Зрно ће пасти и умрети  

–  Из њега нови ти ћеш се родити 

Љубав се родила да би тебе родила

–  Новог тебе за нови свет

Да би поново заплакао

И рекао:

–  Боже, хвала ти што сам жив! 

M. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Нестајање у Светлости

                                          „Где се двоје воле, Он је међу њима“

                                 Новалис

Од дрхтаја душа струји васиона

И тишином свира тад небеска харфа

Од прстију наших – загрљених зрака

Рађају се сунца под нашим очима

Ми једно у другом не видимо плоти  

Јер се светлост твоја у мом оку рађа

И дрво живота што расте у нама

Не рађа плодове већ цветове познања

Ја – Божица твоја и Адамовица

Сведочим Оним који је међу нама:

Тиховања љубавна јесу созерцања –

Молитва су чистој Светлости у нама

Додири су ови миропомазања

И свето је миро на нашим уснама.

Ми не постојимо – то су обасјања

У Светлости овој тиха нестајања

Ми не постојимо – то су  озарења

Додири су душа наша вазнесења.

МИЛЕТА ЈАКШИЋ, Голгота

Мрачно је небо. Месец крвави

У поноћноме тиња облаку,

Ко тежак уздах шапће у трави

Ветар. Голгота спава у мраку.

Црно је небо, ни звезде нема—

У грозничавом бунилу дрема

Планета стара:

Грех на њој тешка крила одмара...

Тама је пала...

Суморно ћуте троја вешала

У глухо доба тишине мртве—

Празна и црна—

С њих су недавно скинуте жртве:

Два разбојника и Божији син—

Два трна

И један крин...

Јутро је, ал још свитања нема,

С јерусалимских тврдих бедема

Још се не диже тама немила:

С Истока нема танка бледила

Зоре, веснице блискога дана—

Још лежи ноћ ко прикована

Ко црна крила мртва гаврана.

Са страхом, с тешком слутњом у груди

Забринут народ лута и блуди

По улицама, Тиска се, врви

Около Храма

Ал не на принос пасхалне крви

Већ да молитвом наду окрепи:

Хоће л сванути? — шапће и стрепи...

Ал каква оно утвара бледа

Међ народ ступа? Народ се згледа:

Ко је и шта је?

Нико је не зна нити познаје.

Ко дух, ко авет поноћних снова

Ил из пророчких да је гробова:

Брада се вије, прамење бело,

Занесен поглед, дуго одело,

Погледом густу таму прожиже,

Дршћућом руком вео подиже

Са будућности срамне Голготе—

„Христос воскресе!“ — пун страхоте

Глас му заори... Голгота гори!...

Над њоме пламти ускршња зора,

А на њој Црква ко златна гора

У руменоме сјају се купа—

И к њојзи ступа

Свет будућности с далеких страна...

Под плавим небом дивотна дана

Грми и звони,

Гмижу тисући и милиони—

„Христос воскресе!“ — ваздух колеба

До краја мора, земље и неба...

Ал зачас само... и мрак се густи

На земљу спусти.

И пред страхотом Божјег виђења

Што румен лица с бледилом мења,

Јуда се прахом по глави посу;

Чупајућ косу —

Груди бијући

И крвав поглед небу шиљући

Сруши се, клече:

„Проклетство!“ рече.

Дрма се, пуца Храм Соломона

Од грмљавине ускршњих звона...

АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ, Први сусрети

Сусрета наших свако магновење
Славили смо као богојављење,
Сами на целом свету. Ти си била
Смелија и лакша од птичијег крила,
По степеништу, као вртоглавица,
Корак по корак, мамила си и бежала
Кроз влажни јоргован у своја царства
С оне друге стране огледала.

Ноћ када би пала, милост била ми је
Дарована, и олтарска врата
Отворена, а у тами светлела је,
Лагано се извијала нагота,
И, будим се: „Буди благословена!“
Говорио сам и знао да је нечувена
Моја срећа: ти си спавала,
И капке да дирне плавом васеленом
Ка теби се јоргован пружао са стола,
И капци дирнути бојом небесном
Спокојни су били и рука топла гола.

А у кристалу реке су пулсирале,
Димиле се горе, свитала су мора,
И ти си куглу на длану држала
Кристалну, и спавала на врху престола,
И – Боже истинити! – ти си моја била.
Пробудила си се и преобразила
Речник људске свакодневнице,
И речи у грлу звонком се снагом
Напунише, реч „ти“ смисао освоји
нови, и значила је сада „царице“.

На свету утом, све се преобрази,
И ствари просте – лавор и бокал – а
Попут брда, међу нама, као на стражи,
Стајала је вода слојевита и тврда.

Пођосмо незнано куда.
Пред нама су нестајале, ко опсене,
Изграђени градови од чуда,
Трава нам се бацала под ноге,
Птице су нам крилиле  путе,
Рибе се дизале у реци,
И небеса се отворише пред очима…

А судбина је ишла нашим траговима
Ко безумник са бритвом у руци.
1962.

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога: srodstvopoizboru.wordpress.com

ЈЕЛЕНА ГУРО, Тајна

         Постоји веома озбиљна тајна која се мора објавити људима.

         То је – да их земља веома воли.

          Ми, по милости божјој, сањари,

               Ми доносимо пресуду.

         Сви песници, ствараоци будућих знакова – да ходају боси док је земља летња. Наше су ноге још невине и простодушне, неискусне и брже се заносе. Под босим ногама, чврсти слани песак, као мало смрзнут, и само се међу прстима покрећу час хладне, час топле струје. С голим ногама разговара земља. Под босом ногом даска пева о топлоти. Тек ту дознајеш о драгој блискости с њом.

         Ето зашто песници морају обавезно лети да ходају боси.

Јелена Гуро (1877-1913)

Превод: А. Петров

Антологија руске поезије XVII-XX век, књига прва, избор, предговор и текстови Александар Петров, „Просвета“, Београд, 1977. 

ВАСИЛИЈ ЖУКОВСКИ, Неизрециво

Пред природом дивном шта је наш језик земаљски?

Уз какву је лаку и немарну слободу

Расула она свуда своју лепоту

И и различито с јединством усагласила!

Ал где је, каква је кичица њу изразила?

Једва, једва, тек једну црту њену

С напором домаши у надахнутом трену...

Може ли се живо у мртво пренети?

Ко може створено у речима створити поново?

Је ли изразу подложно неизрециво?

Света тајанства, тек срце познаје вâс!

Не често ли у величанствен час

Земље вечерњег преображења –

Када је душа пометена

И пророштвом великог виђења

У бескрај понета –

Слабашно осећање грудима плине,

Лепоту у полету сачувати жуди,

Неименованом хоћемо дати име,

А ослабљено искуство ћути!

То што је видљиво – тај пламен облакâ,

Што лете преко свода,

И ове слике обала.

У пожару раскошног запада –

Ове толике јарке црте –

Лако их лови мисао крилата,

И има речи за њине лепоте што блеште.

Ал то, што блештавој лепоти расте уз скут,

То толико збуњујуће, узбудљиво за нас,

Овај, самом душом проникут,

Очаравајућега глас,

Ово стремљење у даљине,

Овај поздрав ког шаље бивши свет

(Ко поветарац што изненадно сине

Из шуме отаџбине, где некад беше цвет –

Света младост, где живело је уздање),

Ово шаптаво душе присећање

На сјај радосне, миле и тужне старине,

Ова светиња што силази с висине,

Ово присуство творца у створеном –

Какав језик за све то?.. Душа у небо лута,

Све необухватно једини обухвата уздах,

И разумљиво говори само ћутња.

(одломак)

1819.

Превод: Љубомир Симовић

Антологија руске поезије XVII-XX век, књига прва, избор, предговор и текстови Александар Петров, „Просвета“, Београд, 1977. 

ХЕРМАН ХЕСЕ, Игра стаклених перли

Музику свемира и музику мајстора

У страхопоштовању спремни смо слушати

На чисту светковину поштоване духове

Обдарених времена призивати.

Пуштамо да нас уздигне тајна

Магичне формуле, на чијем су се подручју

Оно безгранично, бесно, живот,

У јасне слике згрушали.

Попут сазвежђа одјекују кристално,

У служби њима био је нашег живота смисао,

Из кругова њихових пасти не може нико,

До према средишту светом.

ХЕРМАН ХЕСЕ, Елизабет

На твоје руке, уста и чело

пада бело пролећно светло.

Познајем ту нежну чаролију-

са старих тосканских слика.

Мајска лепотице, дражесна и витка,

у неком другом животу

за Ботичелија си богиња била

у цвеће одевена.

Ти беше она од чијег погледа

уздрхта млади Данте

и несвесно, твоје бело стопало

нашло је пут у рај.

Као неки облак бели,

на небу високо,

лепу, нежну и далеку,

осећам те, Елизабет.

Облак иде својим путем

једва да за тебе зна,

али у сновима твојим

одлази у тамну ноћ.

Он плови и сребром светлуца…

и од тог часа,

за тим нежним облаком

увек ће у теби остати слатки жал.

ХЕРМАН ХЕСЕ, Шала

Моје песме

стидљиво куцају на твоја врата

да се пред тобом поклоне:

хоћеш ли ми отворити?

Моје песме имају

звук свиле попут шуштања

твоје хаљине у предворју

Моје песме миришу

као љупки зумбул

у твом врту.

Моје су песме у боју

крви одевене, у боју

хаљине твоје

шуштаве и сјајне.

Моје најлепше песме

блистају, оне су као ти!

Пред вратима стоје да ти се поклоне:

хоћеш ли ми отворити?

ХЕРМАН ХЕСЕ, Повезаност

Из напева већ ишчезлих племена

често у срце сродни звуци кану,

па слушамо да л’ то нас лако гану

завичај наш из пређашњих времена.

Тако и срца куцање нам веже

нит нераскидива за срце света,

што с током Сунца, звезда и планета

складно наш сан и наше бдење спреже.

И наших дивљих жеља плима луда

и наши дрски грозничави снови

дух исконског су духа, вазда будни.

Древни жар света рађа нас и храни,

идемо, буктињама обасјани,

к сунцима окренутим вечно новим.