Они имају висока чела, вијорне
косе, широке груди;
од громора њина гласа шума и море
се буди,
а када руком махну, обзори
свијета се шире
и буне, и продиру у вис, у етире.
Али, за своју снагу они су
захвални патњи,
биједи, сужањству, глади и њиној
црној пратњи.
Они имају снагу вјере што живи у
смаку
и врело свјетлости што тиња у
мраку
и сунце у облаку...
Они имају полет орлова, срчаних
зрачних птица,
они познају пјесму наших
најдубљих жица,
за свијет у слободи. за свијет у
љепоти,
људи својих дјела, дјеца својих
руку,
рођена у плачу, сазрела у муку.
Њина мушка десна непрестано зида
дворе човјечанства. Дом
Прометеида!
И гдје тиња савјест, као искра
света
око њих се купи оријашка чета
за слободу права
Али у самоћи њихова је глава
исправна и чиста поврх мрачне
руље
гдје их не разумију глупани и
хуље,
као вршак дивних, зелених
јаблана,
режући до муње ведри обзор дана.
Тако, уистину, до њих воде пути,
гдје се појас ријеке у долини
слути,
гдје се ситно цвијеће плави,
руји, жути;
нагнути у понор, небескога свода
док црвена јесен друмовима хода.
Ми ступамо бијелим долом у
тишини,
они, сами, горди, дршћу у висини,
муче жедну зјену или ревну опну;
што не могу, што не могу да нас у
вис попну.
Поврх њина вршка гдје се пјесме
гнијезде
само виле лете, или буре језде;
а над њима сунца; само звијезде,
звијезде!
Нема коментара:
Постави коментар