МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ, Песник као преводилац

Песник приступа превођењу из нарочитих стваралачки побуда (искушати у свом језику оно што је у другом изузено срећно постигнуто), или из других, прозаичнијих разлога (превођењем се понекад лакше зарађује за живот него писањем). И у једном и у другом случају писац се, хтео не хтео, убрзо упознаје са лепотама и тегобама преводилачке вештине, те, и кад јој окрене леђа, понекад ухвати себе како размиошља о пустоловини коју је проживео.

НЕМОГУЋНОСТИ

Говорећи строго теоријски, превођење је немогуће. Модерни изучаваоци дају доказе, све једне од других теже. Жорж Мунен их ређа у својој обимној расправи: читате, читате, и мука вас ухвати. Превод је немогућ. Али и живот је немогућ, па се, ипак, одвија! Додуше, и живот би се могао теоријски оспоравати. Није ли, пре десетак година, негде одржан скуп управо с таквом темом: Да ли је човек могућ? Не знам какав је закључак на крају саветовања донесен; знам да се човек, и поред рђаве теоријске заснованости свог постојања, у простору и у времену ипак некако сналази.

Као што постојимо по вишој сили, упркос болном, нерешеном питању краја и почетка, тако по вишој сили, из потребе, и преводимо. Из нужде преводимо, а нужда се не обазире на теорију: нужда законе мења. Немогуће је познавати толике стране језике. Да није превода, не бих имао никакву представу о грчкој, пољској, немачкој, мађарској и норвешкој књижевности; не бих знао Илијаду, Одисеју и Божанствену комедију; не бих имао појма о кинеским и јапансим делима. Зар то није довољан доказ о корисности и нужности преводилачког рада? Могућно је додуше, да Илијада у Маретићеву препреву доноси тек окрњену слику изворника; пошто не знам старогрчки, мислим да је боља и таква слика, него никаква.

ЈЕЗИЧКИ СОЛИПСИЗАМ

Бенвенисте (Беневенисте, Емил (1902-1976), француски лингвиста, стручњак за индоевропске језике, настављач компаратистичке струје.) је показао да су Аристотелове логичке категорије само философским језиком описане одлике грчког језика. Језик нам одређује виђење света: разни народи различито виде стварност и различито је, у језицима, мисле. Та су виђења несамерљива. Мунен наводи Маутнера: „Да је Аристотел живео у племену Дакота његова би логика друкчије изгледала.“

Као што је знатан део наших искустава и доживљаја неизрецив, тако је и велики део написаног непреносив у туђе језике. Који део? Задатак науке би био да оно што је непреносиво издвоји и опише. Језички солипсиста ликује кад год се преводилац нађе пред каквом игром речи, пред посебним културним искуством, пред непреносивом одликом природне средине.

У извесном сммислу, све је несаопштљиво: не умемо да преведемо сопствену мисао на матерњи језик, па што бисмо тај промашај у новом језичком подручју умножавали и продубљивали?

По овом схватању, и писање и превођење се своде на механичко пресликавање: у првом случају доживљеног и виђеног, у другом записаног. Изузму ли се покушаји с аутоматским текстовима, односно с компјутерским преводима, не знам да је ико икад ту, пресликавачку технику озбиљно узимао. Пишући, то јест преводећи, ми тражимо израз, и налазећи га, разрађујемо сам садржај, откривамо његово простирање, његове непознате димензије. Прилагођујемо оно што смо осетили и видели ономе што језик може да одслика; прилагођујемо језик другом језику, искуство искуству, културу култури…Преводилац је, некад, веровао у врлине приближавања и прилагођавања; на могћност идеалног пресликавања није ни помишљао.

Модерна лингвистика је поставила апсолутне захтеве, и тако омаловажила релативне успехе. Она је заоштрила питање: све или ништа. Пошто се, по формалним мерилима, све не може постићи, требало би да се, теорији за љубав, помиримао са ништа. Превођење: немогућ, ћорав посао.

Чињеница да смо у стању научити један страни језик и служити се њиме доказује да је превођење могуће. Способност споразумевања и изражавања на страном језику Квајн (Квајн (Вијан Ван Ормен), амерички логичар (1908-200)) назива радикалним превођењем. Ту су, затим, бројне језичке и култруне универзалије. Људска судбина је, и поред свих разлика, једна и недељива. Ескими имају двадесетак назива за снег; Французи три – четири. Али француски алпиниста, према Мунену, такође раликује двадесетак врста снега. Најзад, и несаопштљивост, као погодба људске судбине, јесте универзална чињеница.

ПРЕВОЂЕЊЕ ИЗНЕВЕРАВАЊЕ

Превођење је могућно једино по цену већег или мањег изневеравања. Вековима се, под тим условом, ова вештина упражњавала. И све друго, што се о том послу могло знати, некадашњи преводиоци су назирали, немајући воље, ни разлога, да се одвише баве тешкоћама. Преводилац је био свестан нужности изневеравања; он није ни покушавао да преведе све, него је преносио највише што се дало пренети. Знао је да се превођење мора свести на парафразирање, прилагођаавање и препричавање. И,као што се добар домаћин унапред мири с губитком оног дела летине који ће му разнети звери пољске и птице небеске, тако се и преводилац мирио са штетом која ће се при преношењу догодити.

Онда су се појавили професионални лингвисти, професори, упоређивачи, и други јалови контролори, који су се почели бавити немогућностима. Теорија је потиснула праксу; почео је лов на погрешке. Утврђена је нова норма. Преводилац нема права на особити стваралачки допринос, ни на стваралачко изневеравање, ни на погрешке. Превод ваља да буде савесно и бестрасно обављен посао, што вернији изворнику, дакако, у границам могућег.

ПЕСНИЧКО СХВАТАЊЕ

Превођење је одувек служило посредовању између културе, народа и временских раздобаља, али су погодбе посредовања некад биле шире, слободније. Све до XVIII века, преводи су се непосредно укључивали у главну ризницу појединих националних књижевности. Још у XIX веку, као и у првим деценијама нашег века, на корицама преведених књига могло се наћи оно посрбио тај и тај. Проза је прилагођавана духу и култури нове средине, поезија духу песника који се превода прихватао.

Песници су се бавили препевавањем. Они то нису чинили само зато да би читаоцима представили непознато дело, већ и из стваралачких побуда, из осећања нарочите упућности на поједине песнике. Био је обичај да poeta doctus изабере једног или двојицу песника које воли или којима нешто дугује, да им се посвети, да их васкрсне у свом језику. Неки су се као Змај, огледали на многима, не успевајући да сваком изабранику подаре одговарајућу, различиту дикцију.

По том схватању, изворник није сматран за заштићени образац који се по сваку цену има чувати и пресађивати, него је узиман као изазов, подстицај, узор за писање упоредне песме. Он је наводио песника да исту идеју још једном искаже, да је другим, властитим средствима оживи. Песници су препевавали у раздобљима сопствних стваралачких криза, у годинама лутања и тражења, или онда кад би имали тешкоћа са цензуром. Познавање страног језика било је, наравно, пожељно, али не и одлучујуће. Езра Паунд, последњи велики представниг тог схватања превођења, тврди да песник не мора познавати језик с којег преноси песму: довољно ће бити ако добро изучи сваки од четрнаест редова сонета који препевава, ако продре у све тајне, тог, одсеченог језичког острвцета. Другим песницима су припремани буквални преводи, које су они потом упевавали.

Важно је било: дати што личнији печат новој верзији, удахнути јој живот, оспособити је за самостално естетско деловање. Подухват је био утолико привлачнији и вреднији пажње уколико је личност која га је изводила била занимљивија.

Данас се такви, стваралачки препреви оцењују као нарочите вежбе великих песника, и објављују се у додацима њихових сабраних дела…

СУЖАВАЊЕ УЛОГЕ

Добрих препева код нас се и данас нађе. Мали језици се најтеже одричу тзв. стваралачког превођења. Мале културе, и на тај начин, желе показати да су способне примити и поновити оно што је у великим културама рођено. Велике културе траже пре свега обавештење о ономе што се другде дешава. Суд, закључак или стваралачко варирање остављају за касније, за другде, или их сасвим одбацују.

Песник, занчи, природно тежи препевавању; он мисли, он верује, да му је много дозвољено. Ко се иоле песмом бавио, зна из каквих све случајности не настаје јак, упечатњив стих. Песник не види зашто би себи, као преводилац, такву помоћ ускраћивао. Стваралац изворника сме да се да игра. Верно пресликвање игре није игра. Стваралац изворника је раван Богу. Што год изрекне, и онако како изренке, истом закон постаје. Зашто се игра и у преводу не би настављала?

Зато што је дух времена не прихвата. Националне културе су се довољно приближавала другим путевима: улога преводиоца и изворних стваралаца може се коначно и оштро раздвојити. Бројни су канали којима утицаји теку. У својим раним песмама Дучић је превео сам дух француске културе у српски језик и стих. Преводиоцу Бодлера је остало да пренесе, што верније уме, слово те културе, да прикаже свет једног њеног песника.

СПОСОБНОСТ ДАВАЊА

Док је радио на Мандељштамовим песмама, Миљковић ми једном рече: „Исцрпех целокупну залиху рима. Мораћу дуго чекати да се залиха обнови, да бих почео писати своје песме.“ Препевавање је тражило од песника праву великодушност. Наше је време време шкртости. Што можеш на сопствену корсит окренути, не дај другом! Свако ко некога дара има, своје стихове клеше. Превођење је за нествараоце.

Песници малих језика најдуже су остали верни некадашњем схватању преводилаштва. Најзад су почели увиђати да се баве превазиђеним послом. У Француској је данас тешко наћи песника који се бави препевавањем. Преводи се као од беде: колико да се пренесе голи костур песме.

Нова ситуација има и добрих страна. Зна се шта је шта, и шта је чије. Песник-преводилац је често давао више него што је потребно. Колико је Вијона у Винаверову препеву Завештања, колико Винавера? Није ли бољи тачан, нестваралачки превод, из којег ћемо стећи представу о предмету певања, о систему слика, него ли сјајан, звучан препев, где је ритмички замах надјачао садржај, потиснуо смисао? Није ли препоручљивије хладно обавештавање од надахнуте дезинформације? Где су границе преводилачких слобода? У којем тренутку стваралачко посредовање почиње угрожавати и искривљавати изворно дело?

Данас се на свако одступање рђаво гледа; препевавања без одступања не може бити. Песник се колико јуче, држао једног прилично простог правила: што се изгуби од значења, ваља надокнадити музиком, ритмичким полетом. Више је гледао у свој језик, него у онај из којег је преводио. Мислио је: како нова језичка средина пристане, тако мора бити. Ако препев, овлашно упоређен с изворником, наметне утисак да се друкчије и боље није могло, и ако се новостеченим врлинама потврди као живо постигнуће, изневеравање се има сматрати оправданим. Песник-преводилац је разграђивао песму на страном језику, спуштао се до њеног прапочетка, да би је поново, што из доживљаја што из прве верзије, на свом језику васрсао. Написано му је служило као подстицај, као низ корисних упутстава, као оквир у којем је требало изградити упоредну, равноправну песничку творевину. Одсутапња су била неизбежна; песник се трудио да не буду произвољна.

Модерни захтев је супротан: сачувати значење, постићи верност без ствралачког уплитања. Тиме су границе одступања јасно утврђене. Понеки такав, хладан, занатаски савестан превод, искуснијем читаоцу дочара нешто и од лепоте изворника. Што се изгуби на једној, добије се на другој страни. Сачувати све, немогуће је.

МОЈ ПРИСТУП

Мој приступ преводилачком послу од почетка је био старински. Чинило ми се да преведена песма мора певати. Покушавао сам да одржим мелодију, да сачувам риму; тако сам, нужно изневеравао поруку, преиначавао слике.

Извесно је да се – по Паундовим речима – логопеја (идејна и мисаона основа песме) може превести; да се фантопеја, то јест систем слика, такође даде пренети. Оно што је непреносиво, јесте мелопеја. И то не само на нивоу целе песме, већ и сваког стиха, па и сваке речи. За песника, la chose, thing, Sache и ствар не само што звуче различито, него и значе нешто друго: звук је у песми нераздвојан чинилац смисла; сем срећних случајности, звук је непреносив.

Препевавајући, песник тргује у мраку. Купује речи по једној, продаје их по другој цени. Понекад је на неочекиваном добитку, чешће на губитку. Дакако, напор има смисла ако средина пристаје на стваралчки додатак који јој се уз неверни превод даје, ако је вољна да у таквом преводу ужива. Данашњи човек тај поклон одбија. Он хоће да зна: ко, шта, о чему, где? Стваралачки удео га при посредовању не занима. Најбољи превод је онај у којем се преводилац не види и не чује. Преводилац поезије се своди на занатлију. Његов судија није више Муза поезије, него мрзовољни професор који ће га нружити због изневеравања. Осећам поштовање према тој врсти трудбеника, признајем им корисност, али им, на жалост, не припадам.

ПРЕВОЂЕЊЕ КАО УЧЕЊЕ

Сваки од песника које сам преводио понечему ме је научио. Превођење је врло добар начин изучавања, темељног продирања у једног писца, једну књигу, песму. Над сваком реченицом размишљаш, док јој не дно не сагледаш. Понекад и од самог писца видиш даље, шире. Други пут видиш и оно што није требало уочавати.

Годину дана сам посветио Арагону. После два месеца, разумео са да је то низак, дволичан лирски пеливан. Закаснели романтичар, дакле: предодређен да буде у служби лажи. И служио јој је, свим силама.

У младости ми је изгледао друкчије. Због тога сам и пристао да га препевавам. Утолико је било веће моје разчарање. Ипак, нисам се штедео. Испробавао сам метре, мењао ритмове, држао се рима. Како се избор проширивао, тако је и отпор према ономе што сам преводио растао. Да бих остао начисто са собом, написао сам подужи предговор, у којем сам рекао све што о Арагону мислим. Кажу да је Душан Матић био запрепашћен. „Зар ово Арагон у Београду да доживи!“, узвикнуо је на некој вечери. Чувши за то, био сам срећан. Помислио сам: чим је Матић незадовољан, значи да сам добро поступио.

С другим песницима био сам боље среће. Некима сам поклонио месец-два дана, некима три месеца, некима пола године. Најтеже, и највеселије, беше са Паундом. Дивљи, својеглави Паунд. Свети Паунд. Говорљиви, громовни Клодел. Господсвтвени Јејтс. Тајанствени Бродски. Бодлер, прва вежбаоница из песничког мишљења и певања. Пет или шест разреда једне школе коју сам с променљивим успесима похађао.

Да ли је и читалац нешто од тог увежбавања и учења добио? Волео бих да јесте.

ПРЕВОДИЛАЦ = КРИТИЧАР

Слобода је, при превођењу стихова, неопходна, а импровизација непожељна. Како наћи меру?

Песник-преводилац мора имати развијен критички дух. То значи, способност разликовања добрих од осредњих или слабих стихова. Само тако може знати где сме, где не сме импровизовати. Допуштено је искривљавати осредње и слабе стихове, препричавати их, или их, ако је невоља велика, делимично испуштати. Пажњу ваља обратити на кључна места, на најјаче слике, најсрећније обрте. Њих преносити што верније, што надахнутије. Дословно, ако је могућно.

Слаб преводилац обично не разликује најбоље од осредњих и неважних редова. Прве поквари, друге пролепша. А пошто је, уз то, невешт у грађењу стихова, као исход добија се досада и осредњост.

БУКВАЛНО ПРЕВОЂЕЊЕ

Буквално превођење синтагми и игри речи даје смешне непсоразуме и поучне промашаје. Проницљив читалац ће, понекад, и у таквом преводу препознати правац, накнадно га, уназад, васпоставити…

Примера ради, позабавимо се грешком начињеном при превођењу наслова Трифоовог филма Quatre-cents coups. Неко је, на брзину, то превео реч по реч, као Четири стотине удараца. И данас је филм под тим именом код нас познат. И они који знају да је превод наопак, принуђени су да се њиме служе. Филм је прекрштен; говорити исправно у средини где сви говоре погрешно значи изложити се неразумевању.

Faire quatre-cents coups значи: свашта почињати и ништа не довршавати, бити у свакој чорби мирођија, красти Богу дане, у пропаст срљати. Добар превод наслова би, с обзиром на казано, и на садржај филма, био Од немила до недрага. Леност није једини разлог нашег истрајвања у погрешци. У ствари, ми и из погрешног превода некако слутимо куда се циљало. Или не слутимо? Не верујем да ико помишља да се у филму ради о боксерском мечу. Чак и у таквој, разложеној неутралној синтагми, осећамо да је оно ударац употребљено у помереном значењу. Ослушкујемо дух француског језика и не познавајући га. Осећеамо га боље од несрећног, брзоплетог преводиоца.

Иста је погрешка начињена и с насловм Карнеовог филма Les enfants du Paradis. То је код нас дато као Деца раја. Paradis је рај, али означава и последњу, најјевтинију, трећу галерију у позоришту. Дакле: Деца с треће галерије. То је оно што се зове познавати речи, не знајући им смисао. Прави садржај језика не може се поседовати без познавања живота народа који њиме говори. Семантика и етнографија се, у том смислу, потпуно поклапају. Ономе ко је преводио два наведена наслова не фали знање језика, већ један подужи боравак у француској престоници. Тада би, с обзиром на висину стипендије, свакако упзнао les paradis париских позоришта, а сусревши се, у говорном језику, с неколико coups, знао да у превођењу quatre cents coups мора бити обазрив.

Ипак, речи coups и paradis довољне су биле јаке да и у нашем, буквалном преводу назначе посебан смисао који у француским синтагмама имају: иако их је српски преводилац грубо вратио основном значењу, оне су, последњом снагом, успеле да нам наговесте да су у посебном правцу употребљене…

ПУСТОЛОВИНЕ РЕЧИ

Преводећи, много се о речима научи. Оно бодлерово „Успомена имам као да ми је хиљду година“ као да се пре свега на сваку реч односи. Свака од њих дурга сећања, друкчије сусрете за собом вуче. Постоје речи-уљези, и речи-вуци самотњаци, речи-лопови, речи-покајнице; речи-одбеглице, које више не препознају ни они од којих су отишле, ни они којима су дошле.

Тако, латински придев squalidus (прљав, нечист, пуст, запуштен) може да значи жалостан, и несрећан. Приказујући Орфејеву тугу због изгубљене Еуридике, Овидије пева:

Septem tamen ille diebus

Squalidus in rupe Cereris sine munere sedit.

До овог померања значења вероватно је доло преко обичаја који је налагао да се у несрећи носи прљаво, запуштено одело. Squalor значи упрљано одело, које се облачи у знак жалости. Код Оскара Давича има стих

Прљав сам од бола, долазим с границе.

Изгледа да песници бол осећају као нешто прљаво.

НАСЛОВИ

Превођење наслова поставља нарочите тешкоће. Наслови су речи исувише издвојене, прејако осветљене; њима се обично, премного наговештава и подразумева. Како год их преведемо, чини нам се да нешто недостаје.

Како превести наслов Адамсовог романа Watership Down? Наш је преводилац то дао као Брежуљак Вотершип. Без сумње верно, али нам ништа не казује, ни на шта нас не упућује. Французи су наслов проширили Garennes de Watership Down и тако бар назначили садржај књиге.

Watership Down, за енеглеско уво, звучи оноако као што ми осећам називе Ливадица, Доње Јасење, Рудина, Равни Котари, Стрњике, Осоје. У питању је звук завичајног локалитета. Читалац се већ насловом увлачи уподручје повлашћених упсомена, упућује се на пашњаке и кутке родне земље, на мирис ливаде, дах шуме, запах зечјег легла…

ПАПИР КОЈИ ШПИЈУНИРА

…Тај Однов сонет никад нисам ни покушао да преведем. Кад сам га читао застао сам код:

And paper watched his monkey like a spy

осетивиши да стих значи нешто сасвим одређено. Али шта? Распитао сам се кад је песма написана. Мало-помало, закључио сам да је сонет несумњиво политичког садржаја. У њему се говори о једном од највећих превратника нашег века, према којем се Одн односио иронично. Кад се то зна, стих постаје разговетан. Револуционар којем се песник изругује (Лењин) циљао је, бар у почетку своје владавине, на укидање новца. Новац је и сам, чим је дошао на власт, почео губити вредност. Paper watched his monkey like a spy, значи: прост папир је лукаво извиривао, ишчекујући час кад ће му се банчини папири придужити и постати оно што су у почетку били: безвредна хартија.

REVERSIBILITE

Понека се решења годинама траже, да нам у једном тренутку случајно дођу; па и онда нисмо сигурни да смо се како треба досетили.

Преводећи Бодлерову песму Reversibilite, застао сам код наслова. Под revrsibilite Бодлер разумева повратно дејство молитве: грешник се обраћа праведном ange plein de beaute да се онај, као чист, обрати Богу и да његова молитва постигне повратно (реверсибилно) дејство. Читава мала казуистика! Којом речју је изразити? Пошао сам за примером Зорана Мишића, и оставио наслов непреведен. Годинама сам, касније, кадикад о њему размишљао. Бодлером се одавно не бавим, али нерешено питање ми није давало мира.

Недавано, Иван Чоловћ ми је испричао како му је једне недеље, у стан банула Циганка-врачара. Посетилица му је предложила читав репертоар мађија и погађалачких вештина. Између осталих, говорила му је нешто и о великим поврату. Помислих:Reversibilite треба превести као Молитва за велики поврат (Коначно сам се, године 2005, одлучио за узајамности).

ЗАПИС О ПРЕВОЂЕЊУ Ј. Б.

О човеку чије песме последњих месеци преводим не знам ништа. Оно мало података који су до мене допрли толико су шкрти да ми више затамњују представу, него што је осветљавају. Речено ми је да је жив, знам и где борави, али пошто је његова земља одсечена од света, у мени се и временска преспектива почела искривљавати: понекад ми се чини да је реч о некоме ко је живео – ко живи! – у једном давном веку или у садашњој али вештачкој земљи која с оном стварно постојећом има заједничко једино име. Он јесте тамо где су ми рекли да борави али условно, кроз језик, и језиком. Ничим другим.

Замишљам га као тихог, раздражљивог усамљеника, надахнутог страсним религиозним ишчекивањем. Углавном га следим, мада има тренутака кад се у наше друговање увлачи нешто као напето неразумевање. Очито је да он мисли доследније од мене. Доалзи ми да га вратим полулажима у које сам огрезао: сигурније је с њима.

Упознавали смо се дуго, споро. Пре годину дана предложено ми је да препевам избор његових песама. Предлог сам прихватио не слутећи с ким ћу се сусрести и колико ће ме тај сусрет узбудити. Дуго су стихови досуђеног ми песника лежали на дну фијоке: нисам се усуђивао да у њих завирим. Затим сам му приступио: његова реч је одјекнула, пропевала у мени.

Прву песму сам искушавао током целе недеље, не схватајући је најбоље, превиђајући смисао неких сасвим јасних редова. Онда се сама, изнутра, обасјала: планула је као што гомила дрвља у последњем тренутку букне. Наставио сам, ред по ред. Избегавао сам иједну песму унапред целу прочитам. Њен смисао требало је да се отвори уз пут, да дође онако како је песнику дошао: ни из чег, поступно. Пажљиво, с неразумном жељом да сачувам све – и ритам, и колебање слике, и риме, и ред речи – уводио сам га у наш језик. Понекад бисмо се истовремено насмешили вештом прекорачивању ограде. Чешће бих се ја мрштио, а он, одсутан, ћутао. Са сваким новим стихом сазнавао сам понеку ситницу из његовог стварног живота. (Доцније, кад сам га упознао, утврдио сам да су скоро сва моја наслућивања била тачна.)

Моје најнепријатније откриће било је да се сваки стих може препевати на барем неколико мање-више задовољавајућих начина…Које ће нам решење доћи, зависи од музике с којом смо се одређеног дана пробудили, од риме која нам је прва на ум дошла. А то значи да би савршени препев требало целог живота ловити! Непоновљивом јутру песниковог надахнућа ја нудим своје обично, радно преподне. Ако не задрхтим над строфом, ако се језик не помами, ако не одговорим како треба на ритмички изазов, узалуд техничка сналажљивост! Неки од таквих, олако скрпљених стихова, неке акценатски лоше риме или јевтине досетке после ми данима не дају мира. Сећам их се као недостјне подвале, и кад најзад нашем боље решење, кад погрешку ублажим, кад јој затрем треаг, одахнем као да сам се срамоте неке ослобдио….

ПОУКЕ ИЗ СТРПЉИВОСТИ

Превођење ми је, још, служило као својеврсна терапија против нервозе. Колико ми је сати, колико преподнева несетно минуло у тражењу једне риме, или ваљаног сантактичког обрта! Из тог времена и овај запис о сличности између пробијања кроз тешко разумљиве стихове и чишћења рибарске мреже:

ЧВОРОВИ

У луци гледам рибара како размрсује мрежу. Иде од чвора до чвора, откидајући где се шта затекло: каменчић, шкољку, рибицу, алгу. И ја, кад препевавам, идем тако: од стиха до стиха, од чвора до чвора. Превођење стихова је посао у којем се мора гледати тачно преда се, имати на уму само једну или две тешкоће, и не обхватати погледмо целину. Пред целином се губи самопоуздање, а смисао одређеног реда се замагљује, постаје далек и нејасан.

Сваком тренутку довољна је текућа мука. Тако је и код превођења. Не знаш шта ћеш и како ћеш, али не одустајеш. Буљиш, док се чвор, од самог пиљења, не размрси.

Милован Данојлић – ПЕСНИЦИ (Завод за уџбенике, Београд, 2007)

Преузето са блога Александра Мирковића: 

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Неко је саздан од камена, неко од глине...

Неко је саздан од камена, неко од глине ‒
А ја срȅбрним и блистам!
Судбина ми је ‒ издаја, име – Марина,
Неухватљива  ‒  морска сам пена.

Неко је саздан од глине, неко од плоти –
Њима гроб и плоче надгробне…
‒ Мене су крстиле морске дубине  ‒ и у лéту
Своме  ‒ вечно сам разбијена.

Кроз свако срце, кроз све те мреже сиве
Пробићу пут својевољи.
Мене  ‒ погледај коврџе неукротиве! ‒
Нећеш саздати од земне соли.

Разбијам се о ваша гранитна колена ‒
Васкрсавам!  ‒ вал нови кад блеска;
Нека живи пена  ‒ та весела пена ‒
Та висока пена морска!

(1920)

Препевао: Александар Мирковић
Преузето са блога: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ЗИНАИДА ХИПИУС, Њему

Радосни, бели, бели цветови...
Срце наше, Господе, срце наше знаш Ти.

У срце наше јадно, у срце погледај...
Ближње наше, Господе, ближње сачувај.

(1915)

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ЗИНАИДА ХИПИУС, Слобода

Не могу се покорити људима.
Ко може ропство да жели?
Целог живота судимо другима ‒
Да би на крају ‒ умрли.

Не могу се покорити ни Богу,
Ако ја Бога волим.
Указао ми је на пут којим могу,
Напустити га не желим!

Ја људске мреже тргам, просецам ‒
Срећу, очајање, ово сна.
Ми нисмо робови ‒ већ Божја деца,
Деца као Он ‒ слободна.

Ја само позивам именом Сина,
К Богу, Творцу Битија:
Оче, сад и навек нек буде једна
Воља Твоја и воља моја!

(1904)

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ЗИНАИДА ХИПИУС, Љубав

Нема места за патњу у мојој души,
Душа ми је ‒ љубав ова.
Све своје жеље одмах она сруши:
Да их васкрсне изнова.

У почетку беше Слово. Чекајте Слово.
Откриће се оно.
Што је било ‒ да се сврши наново,
И ви, и Он сте ‒ једно.

Последња светлост ‒ на све ће да се пролије,
По знаку једном само.
Идите сви, и ко плаче, и ко се смеје,
Идите ‒ Њему самом.

Њему ћемо доћи у земном ослобођени,
И биће чудеса.
И бићемо сви у једном сједињени ‒
Земља и небеса.

(1900)

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића:  https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ЗИНАИДА ХИПИУС, Сви путеви доводе до понора иза кога се налази религија

Зинаида Хипиус (1869-1945)

"Без божанства — без надахнућа"

(…) Потребно је на крају рећи рећи: нема пута, нема ни једног пута који би нас довео до религије. Али зато сви путеви, сви до једног (само путем треба ићи до краја), доводе до понора иза кога се налази религија. И једина разлика између путева је та, што на некима, предосећајући коначну пропаст и њен моменат, човек, када до краја пута дође — може себи створити крила; други кривудави путеви, доводе неочекивано до понора, и бескрилом остаје једино да падне. Путеви мистике — чак и естетике — такви су да на њима лакше могу израсти крила онима који су снажни, бистри, онима који хоће и желе да живе. Нежан, слаб, паучинаст, заљубљен у смрт колико и у живот, витез бледе Прекрасне Даме — успео је себи да створи само слаба светлуцава лептирова крила. Он се несигурним, кратким узлетима подиже над понором који је широк; лептирова крила га не могу савладати. Лептирова крила се брзо умарају, брзо слабе. Прелепа мистика витеза — безрелигиозна, безбожанствена.

…..

„Не прави себи идола…“

Наука, друштвена делатност, морално самоусавршавање, уметност — узети као сами себи циљ, као замена за божанства, као кумир — лишавају нас Бога и тиме уништавају. Поглед на свет естетички, мистички, позитивистички, етички, пантеистички, чак скептички — сви они, као коначни, тј. узети као вера — заустављају свако кретање живота, изопачују, мењају и изневеравају људску природу. Када одређујемо неког човека говорећи: то је — скептик, то је — позитивист, то је — научник, то је — социјалист, то је — естета, ми га тада, заправо, одређујемо у његовој вери, тј. трудимо се да пронађемо оно што му је најзначајније и последње, оно што даје тон и смисао целом његовом животу. Говоримо, наравно, и о људима који иду познатим путем: естета, моралиста, позитивиста — али такво одређење није сасвим исправно јер то је одређење склоности, правца, а не вере. Идући тако — ти људи су, може бити, још увек без вере — али свакако без кумира. Нама су, међутим, сада занимљиви кумири.

Кумир естетике, који је у последње време око себе окупио толико поклоника — један је од најстрашнијих кумира, па ћемо га узети за пример. Естетизам, са својим многобројним усложњавањима, с декадентством, са својом полумистиком, прихваћен као коначан, завршен поглед на свет, саздао је особен сој људи који су њиме отровани. Естетика, сама по себи, није само безазлена, већ и благотворна — уистину, као отров; као арсеник; узмите га у природној количини — обнавља снагу; узмите га као храну — убиће вас. Колико је пут естетике исправан, лак и истинит, раван другим путевима, и може бити, чак и краћи од неких — толико је страшна и разједајућа вера естетска. Душа естете-верника — чипкаста је и крхка као старо дрво, цело источено црвима. Логично, доследан естета је увек: безвољан, циничан и несрећан. Безвољан, зато што је естетски критеријум промењив и не представља поуздан темељ за било какву борбу; циничан — зато што променљивост тог критеријума искључује појам светости, и несрећан, зато што га неизоставно и  постојано доводи до самоодрицања, будући да је, и са сопствене тачке гледишта, недостатан.

Верујући мистик — одриче се себе из унеколико другачијег разлога: зато што је утврђен у својој вери. Верујући у Добро кренуће путем одрицања разноликости живота и, на крају, целокупног живота. Скептик — живи у атмосфери лажи пред собом; директна последица његове вере је — досада; а он мора, напротив, да мисли како му је весело. И тако даље… Још „срећнији“ су људи који се клањају кумиру „малограђанског благостања“, беспретенциозне земаљске ситости. Али таква „срећа“ — дар је на коме не завиди нико од оних који га немају.

Сувише много „вера“ — при једној „религији“! „Део“ се свети ономе ко га уводи у „целину“. Роб се свети несмотреном, који га је учинио царем.

Елемент уске „вере“, продирући у све облике стваралаштва, унижава га. Непокретни, утврђен догматизам (чак и ако је утврђен као „а-догматизам“) — смрт је стваралаштва; тако: уметност верујућег естете — није уметност; дела убеђеног моралисте — неморална су, а задовољства „веселог“ скептика — бљутава. У стварности постоји само оно што је или религиозно, или још није релгигиозно, то јест чува потенцијал да постане религиозно.

1904.

Зинаида Хипиус, „Стихови о Прекрасној Дами“ (одломак из есеја)

Превео: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ЕЗРА ПАУНД, De Aegypto

     Ја, чак ја, онај сам који познаје

     Путеве небеса, и стога ветар тело је моје.

     Видео сам Госпу Живота,

     Ја, чак и ја, који с ластама летим.

     Зелено и облачно рухо је њено,

     Крила ветра је носе.

     Ја, чак ја, онај сам који познаје

     Путеве небеса, и стога ветар тело је моје.

     Manus animum pinxit,

     Писаљку у руци држим

     Да запишем одговарајућу реч . . .

     Уста би моја да се чистим певом огласе!

     Ал која уста да прихвате

     Кумијског Лотоса песму?

     Ја, чак ја, онај сам који познаје

     Путеве небеса, и стога ветар тело је моје.

     Пламен сам који с изласком сунца букну,

     Ја, чак и ја, који с ластама летим.

     Над челом мојим месец је,

     Под уснама ми ветрови.

     Месец је крупан бисер у сафирским водама,

     И реке што протичу под прстима мојим су ледне.

     Ја, чак ја, онај сам који познаје

     Путеве небеса, и стога ветар тело је моје.

Напомене:

De Aegypto (лат.) – О Египтусу.

Египтус, син краља Бела и Анхиноје, освајач територије која је касније, по њему, названа Египат.

Manus animum pinxit (лат.) – рука ми наслика душу. Cf. Росетијеву причу Рука и душа.

Кумијски Лотос (Lotus of Kumi) – највероватније измишљено.

Езра Паунд, Песме, Превод са енглеског и напомене: Милован Данојлић,

БИГЗ, Београд, 1975.

ЕЗРА ПАУНД, У древном добу душе

     Не бирам да сањам, сама се сјури на мене

     Нека чудна стара жудња за подвизима.

     Као што плахој руци ратника неког древног

     Балчак мача или шлем који рат грубо сруби

     Донесу тренутни живот и варке збегова дугих,

     Тако стари душа моја.

     Стари од многих борби, од многих похода,

     Стари од ситних долазака амо и одлазака тамо,

     Док му не послаше снове уместо подвига;

     И он плану опет у жудњи за делањем,

     Заборављен од већа стараца,

     Заборавивши да не иде у бој онај који влада,

     Заборавивши да му таква снага више припасти неће

     И он поново плану у сусрет делима храбрим.

Езра Паунд, Песме, Превод са енглеског и напомене: Милован Данојлић,

БИГЗ, Београд, 1975.

ВЕСНА КАПОР, Трнови је венац, оче

 У свим аутобусима. На свим цестама. Испод небеса, Оче. Наше је време.

Сунце греје у пролетњем расипању, светлост не престаје да трепери, бела, тужна, вечна. Сви су часови, небески. И догађа се то, унутра, у нама. Светли и не престаје. Гужва се, и боли. На овој цести, земној, остало је много недодирнутих радости, Оче. Нека се догоди y причи, каже мој муж, све што није стигло да се деси.

Kyпујем ти одело и ципеле. У једној скромној београдској радњи. Нежно осиона.

Велиш, ово ми је за укоп. После, одлазиш на свадбу и свираш усну хармонику, уплићеш ногама тројанац, коло, као да је цео свет у тој малој дрвеној кутији.

И сад, кажу, падала је киша, не сећам се, y том вуненом петролеј кроју, путујеш. И одмараш се. Свако одело је укопно.  

И сваки час. Трнови је венац.

Оче.

Весна Капор, „Венац за оца“ (одломак), Венац за оца (приче), СКЗ, Београд, 2018.

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Колико среће y хармонији и вери

   14. VII 1915.

Xoћe ли се једна нова мисао, један скривени тајни брег негде у дубини непознатог, сјајан са своје лепоте, леп са своје тајанствености, један брег, једна тајна непозната стална тачка, са које пада нека нова светлост на свет, са које се виде људи и ствари у новим бојама и новим облицима, где ишчезава чудо и где се појављује апсолут... Хоћу да видим биће истинитог, лепог, величанственог. Један неизлечиви црв сумње покреће и распаљује најогорченију борбу свих могућих противуречности. Треба велике борбе, оне страховите борбе која раздире човека и у неколико тренутака ствара од овце тигра, од једног облика из кога избија живот и дух света, расплинуту масу, поглед који зјапи једном страховитом празнином, и чији се видни зраци не пресецају нигде. Победити значи изићи из једног страховитог сплета путања, по којима се не зна ни одакле се иде, ни куда се иде, чији се крајеви стапају у периферију једног круга, онај који би хтео кретати се правцем свих стаза, окретаће се око самог себе у једном вечитом и стално вртоглавом кругу сумњи и противуречности. Победити значи упутити се једном путањом која се кришом искрала из тога сплета и пошла негде усамљена. Колико савршенства у хармонији где влада једна основна мисао водиља, једно основно осећање покретач – колико среће y хармонији и вери.

М. Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 258–259.  

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Све je једна дубока нераздвојна целина...

7. август 1915.

Гледаш y ведро дубоко плаво небо и осећаш интимни додир своје душе са целом, целокупном васионом израженом y светлоплавом небу. Гледаш и осећаш да си ти плаво небо, и да је плаво небо ти, да сте ви једно и да је све једна дубока нераздвојна целина. Гледаш, слушаш, oceћаш, али су ретки, врло ретки светли тренуци духа и душе и бића.

Зашто цео живот није такав?

М. Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 259.  

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Зашто сам? Откуда сам? Куда ћу?

19. јуни 1915.

Нашто то, и откуда то? Често се пише у књигама, а још чешће се говори да је човек сам узрок својим недаћама на земљи и да је он творац своје среће или своје несреће, да човек може створити овде на земљи своју срећу, тј. хармонизирати свој телесни живот са душевним, а оба та живота са природом. Срећа је хармонија, тако се вели. Али човек је изгубио ту драгоцену хармонију онога тренутка кад се у њему појавило оно кобно питање – зашто? Кад се осетио усамљен са својим ја на свету, кад је свест започела своју паклену игру у њему. То је тренутак одвајања од природе, кад један молекул спутан свим законима целине започиње истинску борбу са свим оним што њиме господари.   

Коме и зашто је то требало да се у овој несхватљивој покретљивости онога што ми називамо материјом и несхватљивој просторности онога што ми називамо простором и временом, и дубоко несхватљивој сталности y појавама што ми називамо законима природе, јави једна искра свести која би хтела да осветли и прожме ту несхватљиву целину, њену немилосрдну и грубу матер.

Оно што је највише и најјаче падало човеку y очи кроз све векове, то је она јединствена хармонија у природи коју је он кроз разна доба разно и тумачио, али је кроз сва та доба стално осећао тежњу да своју свест измири са оним што он назива инстинктом, оним што је покренуло, створило живот и организам у космосу. Али је свест горда и упорна, уколико се више угушује, утолико она све више расте, уздиже се и јача. Она у себи има једну тежњу које ће нестати онда кад и ње, да све расветли и прими у себе, по чисто њеном схватању и тумачењу ствари и појава, да обухвати космос у себе и да се прогласи владарком васионе, оне несхватљиве васионе у простору и времену која је неким несхватљивим начином за човека, његов дух и разум постала несвесно сама из себе. Највећи изражај човекове гордости и човекове самостворене висине у природи јесте она позната Паскалова мисао: ,,L’homme n’est qu’un roseau.“ Човек према својој планети, а још више према космосу, само је једна слаба трска коју би један најнезначајнији покрет могао уништити. Али он је виши од свога уништитеља, јер пропада свесно од свога несвесног творца.  

За оне по чијим је теоријама праузрок света свест, Бог, тај дубоко несхватљиви проблем решен је релативно лако (постанак свести у свету) оним у исто време дубоко наивним и дубоко истинитим закључком: свест и чула морао је створити неко, који такође има и свест и чула, јер не може се створити неко, или нешто, са особинама које сам праузрок стварања не би имао у себи. Друго схватање и тумачење овог тешког проблема највећи је притисак на човекову душу, највећи бол и највећи напор који се икад могао јавити код једног бића у космосу, једна ужасна горчина која се стално кроз сва времена његове прошлости упијала y његову душу и која ће га стално и неминовно пратити док год он постоји. Вртоглав је то посао за онога који се загњури у те ужасне тајне природе, посао од кога мозак свирепо заболи, због прекомерног напора, а чула се блесаво изгубе у плаветнилу несхватљивог, лепог, величанственог, тајног... Зашто сам? откуда сам? куда ћу? И ако је све несвесно, откуда свест, разум? – То је оно што човека оставља у једној ужасној недоумици, тиме је условљен основни и неизгладиви бол једној развијеној свести.

М. Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 256–258.  

АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН, Зло је изопаченост воље која се одвратила од врховне супстанце, од тебе Боже...

И искусих да није чудно што је болесном непцу мучан хлеб који је здравом непцу сладак, и болним очима мрска светлост која је чистим очима пријатна. Твоја праведност не свиђа се неправеднима, а нарочито им се не свиђају змија и црвић, које си створио као добре, прикладне нижим деловима твога створења, а њима су прикладни и сами неправедни, уколико су различитији од тебе, док су утолико више прикладни вишим деловима, уколико постају сличнији теби. И питао сам шта је зло, и открих да није супстанција, него изопаченост воље ка најнижем и одбацује своју утробу и надима се споља.

Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2017, стр. 176.

АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН, Просуђивао сам да су више ствари боље од нижих, али да су све заједно боље него више саме за себе...

И за тебе уопште не постоји зло, не само за тебе, него ни за сва твоја створења, јер изван њих нема ничега што би продрло и покварило ред који си им ти поставио. А у неким њиховим деловима, за ствари које нису у складу са осталима, мислиш се да су зле, а управо те ствари јесу у складу са другима и добре су и добре су у себи самима. И све те ствари што међу собом нису у складу, у складу су са нижим делом свега, који називамо земљом, а која има своје небо облачно и ветровито које је у складу са њом. И далеко било да кажем: „Те ствари не би требало да постоје“, јер кад бих видео само њих, желео бих да су боље, али бих већ и само због њих морао тебе да хвалим, јер да те треба хвалити показују то на земљи змајеви и сви бездани, огањ и град, снег, лед, ветар силни који извршава реч твоју, горе и сви хумови, родно дрвеће и сви кедри, звери и сва стока, гмизавци и птице крилате, и цареви земаљски и сви народи, кнезови и све судије земаљске, момци и девојке, старци и деца нека хвале име твоје. И пошто те и са небеса хвале, нека те хвале, Боже наш, на висини сви анђели твоји, све силе твоје, сунце и месец, све звезде и светлост, небеса над небесима и воде над небесима, нека хвале име твоје, и зато нисам желео више ништа боље, јер сам промишљао целину, и разборитијим судом просуђивао сам да су више ствари боље од нижих, али да су све заједно боље него више саме за себе.

Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2017, стр. 174.

АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН, Пробудио сам се у Теби и видео сам Те бесконачнога...

Немају разборитости они којима се не свиђа неко од твојих створења, као што је ни ја нисам имао кад ми се није свиђало много тога што си ти створио. И пошто моја душа није била толико смела да јој се не свиђа Бог мој, није хтела да призна да од тебе потиче све оно што јој се не свиђа. И то ју је одвело у мишљење да постоје две супстанције и није имала спокоја и говорила је безумно. И вративши се одатле, створила је себи Бога који се шири свуда по неизмерном простору и мислила је да си то ти и њега је сместила у своје срце и поново је постала храм свог идола, теби омражен. Али, након што си, без мог знања, пригрлио моју главу и склопио очи моје, да не гледају ништавила, мало сам се одвојио од себе и успавало се моје безумље, и пробудио сам се у теби и видео сам те бесконачнога, али другачије, а то виђење није долазило од тела.

Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2017, стр. 175.

АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН, Добро које волитe, од Њега долази: али добро је и слатко само кад је са Њим...

Ако су ти мила тела, у њима Бога хвали и усмери своју љубав на њиховог творца, да не би у томе што ти се мили, постала немила њему. Ако су ти миле душе, воли их у Богу, јер су и оне промењиве и у њему учвршћене постају сталне: иначе би одлазиле и пропадале. У њему их, дакле, воли, и повуци к њему са собом све које можеш и реци им: „Овог волимо: он је створио ове ствари и није далеко. Није их створио па отишао, већ су оне од њега и у њему. Ево, где је он, где одише истина? Најдубље у срцу је, али срце је одлутало од њега. Вратите се, преступници, срцу и приљубите се уз онога који вас је створио. Станите уз њега и стајаћете, почините у њему и имаћете мир. Куда ћете на стрмине? Куда ћете? Добро које волитe, од њега долази: али добро је и слатко само кад је са њим, а горко ће бити, и то је праведно, јер погрешно волите оно што од њега долази, ако њега напустите. Зашто да и даље ходите путевима тешким и мучним? Нема мира тамо где га тражите. Тражите оно што тражите, али нема га тамо где га тражите. Блажени живот тражите тамо где смрт влада: није тамо. Како може бити блаженог живота тамо где живота нема?

И сишао је код нас онај који је живот наш и поднео је смрт нашу и убио ју је обиљем живота и громогласно узвикнуо да се одавде вратимо њему y ону тајанственост из које је дошао код нас, најпре у ону девичанску утробу у којој се са њим венчала људска природа, смртно тело, да не буде увек смртно, и оданде као женик што излази из ложнице своје, кличе као див да потрчи путем својим. Није закаснио него је потрчао вичући речима, делима, смрћу, животом, силаском, узнесењем, вичући да се вратимо њему. И нестао је пред нашим очима, да бисмо се вратили срцу и пронашли њега. Отишао је, а ево, овде је. Није хтео дуго да буде с нама, али нас није оставио. Отишао је онамо одакле никад није отишао, јер је свет кроз њега створен, и у овом свету беше и дође на овај свет да спасе грешнике. Њему се исповеда душа моја, и он је исцељује, јер њему сагреших. Синови људски, докле ћете бити тврда срца? Зар ни након што је живот сишао нећете да се успнете и живите? Али куда се успињете кад сте на висини и дигли сте уста своја у небо? Сиђите, да бисте се успели и да бисте се успели к Богу. Јер сте пали кад сте се успињали против Бога.

Реци им то, да би плакали у долини плачевној, и тако их повуци са собом ка Богу, јер им из духа Божјег то говориш, ако говориш пламтећи огњем љубави.

Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2017, стр. 103–104.

АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН, Не буди ташта душо моја...

 Не буди ташта, душо моја, и нека бука твоје испразности не заглуши ухо твога срца. Почуј и ти: сама Реч ти виче да се вратиш, и место ненарушивог мира је тамо где љубав није напуштена, ако сама то не учини. Ево, ствари нестају, да би друге дошле на њихово место и да би се сачинила ова најдоња васељена свим њеним деловима. „Да ли и ја некуда одлазим“? пита Божја Реч. Тамо смести своје боравиште, тамо повери све што си од ње добила, душо моја, бар онда кад си уморна од варки. Повери Истини све што си добила од Истине, и нећеш изгубити ништа, процветаће што је труло y теби и оздравиће све болести твоје и што је пролазно на теби преобразиће се и обновиће се и приљубиће се уз тебе и неће те одвести тамо куда силази, већ ће с тобом стајати и остати пред увек постојаним и вечним Богом. Зашто наопака следиш тело своје? Окрени се на нека тело следи тебе. Шта год да њиме осећаш, само је делимично, и ти не познајеш целину чији су то делови, а ипак те веселе. Али кад би чувство телесно било способно да разуме целину и кад не би и оно, за твоју казну, праведно, схватало само део васељене, ти би хтела да прође све што постоји у садашњости, да би више уживала у целини. Јер и оно што говоримо, истим чувством телесним чујеш и нимало не желиш да слогови стану, већ да пролете, да би за њима дошли други и ти чула целину. Увек је тако са целином сачињеном од делова, кад ти делови од којих је сачињена не постоје истовремено: већу радост доноси целина него делови, ако се може осетити целина. Али је далеко бољи од овога онај који је све створио, а то је наш Бог, и он не пролази, јер ништа не долази на његово место.

Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2017, стр. 102–103.

"...кроз зјапеће пукотине људског разума постаје видљива плавет Вечности."

П. Флоренски