БОЈАН ЈОВАНОВИЋ, Поезија није и не може бити довољна себи, јер је њој потребно све (Мултидисциплинарни и интердисциплинарни приступ у тумачењу поезије)

Другачији од уобичајеног начина изражавања и комуницирања, песнички говор указује на постојање знатно шире духовне реалности од чулно непосредно утврђеног и проверљивог света. У тако наговештеном простору човек потврђује способност да помера своје сазнајне и креативне границе и ствара нове светове, који су најевидентнији y области уметности и књижевности. Незаштићен од хировите природе, он гради материјално безбедно станиште у којем налази задовољство осенчено осећањем угрожености и несигурности због неуспостављеног и непотврђеног смисла сопственог постојања.

Онтолошки недовршен, без обзира на све своје материјалне успехе, човек не остварује потребну извесност која постоји под духовним и песничким кровом. Зато су за њега посебно значајни повлашћени тренуци самопотврђивања и у духовној сфери, y кojoj доживљава преображавајућа животна искуства. Тај суштински аспект људског постојања Хелдерлин је исказао стиховима: „Пун заслуга, ипак песнички станује / Човек на овој земљи“[1]. Трагом овог песничког увида, Хајдегер открива да је у поезији прајезик једног народа и сматра да суштину језика треба схватити из суштине поезије.[2] Песничко искуство, према овом немачком филозофу, ослобађа човека илузије о његовој моћи и cyпepнopности, јер је језик тај који влада њиме, а не обратно. Будући да није пуко људско оруђе, јер као „кућа битка“ има онтолошки значај, језик оличава ентитет виши од човека, па зато он и говори само онда када одговара позиву и захтеву језика.[3]

Иако споран са становишта аргументације, став о пренаглашеном значају језика подразумева његову креативну моћ која као нешто потенцијално више од човекове датости постоји y њему. То више исказује се управо човековом способношћу да стваралачки превладава дата ограничења и у реалности неизвесног исхода таквог процеса формира себе и свој идентитет. У сфери културе језик постаје основ културних кодова, међу којима поезија суштински изражава његов креативни потенцијал. Оличавајући, дакле, стваралачку човекову моћ, поезија потврђује ту његову одлику тако што изражава и животне и духовне противречности његовог постојања, које променама само добијају другачије видове.

У оцносу на уобичајени језик комуникације, песнички говор актуализује његову профетску могућност, наговештавајући и именујући долазеће као оно утопијско „још–не“, реалности. Осетљивим реаговањем на оне најдубље промене у колективу и појединцу које постају битно обележје стања њихове духовности, поезија открива вишеслојност човековог бића, његово несвесно и тамну страну његове природе, оличену сенком као искушењем и могућностима преиспитивања негативитета. Иако се наговештен y песмама понекад и остварује[4], карактер тог утопијског и профетског нема y поезији конкретно значење, јер се оно у простору језичког исказује могућношћу потврђивања човековог креативног потенцијала за стварање бројних светова као услова сопственог постојања. Зато човек и није биће једног света, већ тог плуралитета израженог песничким стварањем[5] заснованим и на знању као искуству пре непосредног искуства, а поистовећеног са интуицијом као интензивном мисаоношћу. Откривајући ту важну димензију стварања песничког дела, јунак Рилкеовог романа Записи Maлдеa Лауридса Бригеа диви се песнику као свезналици који зна тако много и о сасвим конкретним животним појединостима, као о некадашњим девојкама и њиховим судбинама, што је знање које може проистицати и из брижљиво сакупљених и сачуваних докумената у вези с њиховим животима[6]. Будући да се оваквим односом према свету не искључује и могућност сазнавања на основу непосредних материјалних факата, показује се да су управо фактичка научна знања битна и за разумевање и тумачење песничких дела. У том смислу су за разумевање одређених аспеката комплексног песничког опуса, попут оног који је остварио Миодраг Павловић, веома важна знања до којих је песник долазио не само интуитивно већ и коришћењем адекватне литературе из области археологије, историје и антропологије, па одговарајуће сагледавање и тумачење антрополошких топоса у његовом делу подразумева и шири caзнајни видокруг.

С обзиром на значај поменутог духовног обзорја, поезија (грч. poiesis – стварање) као аутентично стварање није и не може бити довољна себи, јер је и њој, као и свему што постоји у свету, како су уочили стари Кинези, потребно све. То све је, у ствари, све то, односно свето, као неупитни искуствени оквир у којем настало песничко дело добија своје аутономно значење и чији се рецепцијски потенцијал огледа и у могућности успостављања веза са широм културном, искуственом и духовном реалношћу. Одређени првенствено књижевноестетским критеријумима, вредност и смисао аутономног песничког текста су зависни и од ширег културног, социјалног, психолошког и духовног контекста. Мултидисциплинарни и интердисциплинарни приступ у тумачењу један су од савремених захтева за његовим што адекватнијим и целовитијим сагледавањем. Показало се, на пример, да су нова психолошка знања, започета Фројдовом психоанализо M Јунговом аналитичком или комплексном психологијом, омогућила и дубинске тумачење књижевног дела и утемељење новог естетичког разумевања песничког текста.

Поменуте хуманистичке дисциплине проширују књижевни теоријско-критички хоризонт, па су и антрополошка знања релевантно искуство и један од чинилаца који може допринети бољем критичком читању и вредновању песничког текста. Инхерентна самом приступу разумевања поезије, та знања се не исказују као манифестни, већ прикривени, тајни интерес самог песничког дела да буде адекватно схваћено и протумачено. Поменута знања не конституишу неко посебно антрополошко гледиште, већ су чинилац књижевно–теоријског приступа који омогућује да се песничко дело на прави начин сагледа, протумачи и разуме. У том смислу је антрополошко искуство, попут других знања из области хуманистичких наука, оно које доприноси тумачењу и одређујући становиште тумача има метатеоријски и метакритички карактер. Како су претпоставке тумачења ирелевантне у односу на остварене резултате, тако су и сва тумачења лимитирана у односу на песничко дело, које је вредно и живо само уколико их превазилази и подстиче нова читања. Уколико је тај лимит уједно и граница њихових различитих, комплементарних светова, онда се идентичност науке и уметности[7] објављује управо врхунским тумачењима поезије која откривају могућности њеног различитог читања.[8] Примењена метода и теоријски оквир нису манифестни, већ научност у строгом смислу постаје подразумевајуће и инхерентно тумачењу. То је тренутак када се увиђањем да конкретно знање није важније од претпоставки за његово остварење одбацују помоћне лестве, а остаје дело тумача као порука да се и другачијим приступом, заснованим на новим знањима, може доћи до новог значења песничког текста.

Б. Јовановић, из Предговора књиге Блискост далеког: анахронике III, Stylos, Нови Сад, 2005, стр. 7–10. 

---

[1] У: М. Хајдегер, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, стр. 157.

[2] М. Хајдегер, „Хелдерлин и суштина поезије“, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, стр. 141.

[3] М. Хајдегер, „...Песнички станује човек...“, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, стр. 152.

[4] Од Калимаха, у чији су стиховима наговештени инвазија и војнички пораз Келта, до Дисових слутњи националне катастрофе и сопствене судбине изражених у књизи Утопљене душе.

[5] Мајаковски је то изразио стиховима: „А ја / у ствари / само једно тражим: / што више песника, / добрих и несличних.“

[6] Р. М. Рилке, Записи Малтеа Лауридса Бригеа, Издавачко предузеће „Рад“, Београд, 1964, стр. 24.

[7] П. Фајерабенд, Наука као уметност, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Матица српска, Сремски Карловци, Нови Сад, 1994, стр. 15–74.

[8] Уметност тумачења поезије, прир. Д. Недељковић и М. Радовић, Нолит, Београд, 1979.

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ, Пустиња у зрну песка

  „Видети свет у зрну песка

и небо у дивљем цвету,

држати бескрај на длану руке

и вечност у једном трену.“

В. Блејк

Из склоности да се дивимо и уважавамо велико, често потцењујемо и омаловажавамо оно мало, чији су вредност и значај несразмерни његовим физичким мерама. Ниподаштавајућим односом према малом изражава се сопствена лажна величина и изгубљени осећај за реалност. То мало, неважно и споредно које свесно потискујемо, постаје, међутим, основа наших несвесних садржаја који преко снова и омашки у говору, читању, памћењу и понашању показују своју важност. Обратити пажњу на свет ситница значи поново стећи осећај за мало, што нас може извести из душевног лавиринта и вратити у животну реалност.  

Уочавајући значај управо оних малих и само привидно неважних ствари у људском животу, Фројд открива механизме несвесног процеса и утемељује психоанализу као дубинску психологију способну да осветли најскривеније душевне тајне. На примедбу да се бави незнатним, тривијалним животним ситницама, оснивач психоанализе подсећа да се управо неке веома важне ствари, попут емоционалне наклоности и израза љубави, исказују слабим знацима дискретног погледа, брзог покрета или продуженог стиска руке. Зато не треба мешати величину проблема са упадљивошћу знакова, јер управо мали знаци понашања, мишљења и сневања наговештавају и упућују на велике и важне ствари у људском живота.[1] Када ти мали знаци неуобичајеног и патолошког садржаја постану учесталији и израженији, онда они и непосредно утичу на мењање постојећег контекста у којем и сами добијају друго значење. Са болешћу почиње стање кризе као својеврсно искушење и изазов, јер се привидним смањењем животне снаге добија прилика за исказивање духовне моћи и интегрисања на вишем нивоу. Мало је, дакле, наговештај пропасти старог, али и весник нечег другачијег и новог.

Пут ка духовном  

Незадовољство малим показатељ је осећања инфериорности које подстиче превазилажење сопствених граница, чиме се нарушава постојећи поредак. Искуство, међутим, говори да се реално можемо уздићи сразменно свом слободном потчињавању и служењу малом, јер свако гордо истицање себе удаљава од реалног тла и води у пад. Само онај које стварно велики може да се умањи и прихвати искушење нижег као могућности свог потврђивања. Врлина је великог да се искаже у скромности, а поштовање малог чини ту величину људски реалном. Понизност према малом ослобађа од осећаја таштине и омогућује превазилажење искушења гордости.  

Смањујући човек показује своју величину као могућност духовног раста, а служење и потчињавање најмањем открива пут ка свету духовног. Приступ небеском царству условљен је, према хришћанском учењу, управо нужношћу жртвеног самоодрицања, јер само оном ко се понизи као дете, биће доступно царство небеско (Матеј, 18, 1–5, 10). Учинити себе незнатним и дати другоме повишени значај – то успоставља адекватну комуникацијску релацију у којој њени учесници добијају одговарајући значај. Зато и говорити о малом значи даровати му глас који се потом враћа као реч уздарја, остављајући траг о сопственој даровитости и учешћу у узвишеном.  

Свесно регресирање до нижих нивоа претпоставка је креативности, јер онај ко је способан да се умањи може се потврдити делом достојним своје величине. Перфекција у обављању неког посла огледа се првенствено у односу према оном елементу целине који је тешко уочити, али чији недостатак умањује њен квалитет. Добар мајстор брзо уочава важност детаља и његова способност да отклони квар настао немарним односом према детаљу заснива се на осећању за значај малог.

(...)

Пустиња и зрну песка  

Величина нашег постојања огледа се, дакле, у односу према малом у којем откривамо лепоту и савршенство живота. Свакодневне вежбе из нужне животне понизности оспособљавају нас да малим дођемо до великог. На том путу и откривамо важност друге мере која релативизује дотадашњи статус великог и малог и утврђује њихову стварну важност и величину. Потврда тог искуства је и способност да се у капи види океан, у зрну песка пустиња, у труну суштина материје. У таквој песничкој визији Руми је, пре Радерфорда и Фермија, предвидео да ће онај ко расцепа атом угледати у њему мало сунце и планете које круже око њега. У том микрокосмосу скрива се могућност великог, као што је у реалности великог садржано мало. У тој игри привидних величина и супротности одвија се процес прелажења једног у друго.

Чињеница да је и наша будућност скопчана са дешавањима у микро свету у области генетике, молекуларне биологије, атомистике,  нанотехнологије, променила је и наш однос према малом. Зачети иза границе видљивог: међу субтомским честицама и међу генима, велики догађаји су последица малих и неприметних збивања чији је актер постао и човек.

(...)

Весници великих догађаја  

Сажета порука да велике ствари, попут краја историје, не долазе на видљив начин, указује да су оне, можда, већ ту: у нама или поред нас. Њихова невидљивост не значи и непостојање, већ присуство на духован начин. Откривање важности и лепоте малих ствари условљено је одговарајућим односом према њима, што претпоставља равноправност у комуникацији као животну меру нашег постојања и опстанка. Околне ствари и бића мотре на нас и само од наше пажње зависи када ћемо их запазити. Откривање суштинског зависи од могућности да видимо иза непрозирног вела стварности и да запазимо да смо виђени. То је немогуће уколико нам дани у ритуализованој свакодневици посиве и у свом једноличном протицању неприметно нас удаље од реалности чијем средишту утолико јаче тежимо. Доследно поштовање правила удаљава нас од реалности, па зато њиховим несвесним кршењем настојимо да јој се приближимо.  

Извесност космичког пута темељи се на познавању микрокосмичког света, јер у малом природа наговештава велике и преломне догађаје. „Највећи догађаји – то нису наши најгласнији, већ наши најтиши часови.“[2]  Довољно је да пажљивије погледамо биљке, мраве, инсекте и птице па да сазнамо шта се у природи спрема. Неговање осећаја за лахор, сенку, шапат биља и тајну поруку животиња омогућује приступ свету изван границе видљивог, тамо где прве мале али битне промене наговештавају олује, потресе и буре.

Велика питања о животу и његовом смислу преламају се кроз судбину малих ствари. Степен блискости са њима мера је удаљености од самог средишта стварности. Та мера заснива се на осећају за мало, откривању микрокосмоса, поштовању сићушних и често неприметних бића, јер наш однос према њима одређује и однос космоса према нама.

Б. Јовановић, „Величина малог“, у: Блискост далеког: анахронике III, Stylos, Нови Сад, 2005, стр. 65–71. 

---

[1] Сигмунд Фројд, Увод у психоанализу, Матица српска, Нови Сад, 1976, стр. 22.

[2] Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, БИГЗ, Београд, 1989, стр. 181–182.

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ, О јединству супротности

 Будући да супротности нису потпуно одвојене, већ се у одређеном тренутку додирују и прелазе једна у другу, њихова међусобна условљеност исказује се и равни животног јединства које са становишта дуалитета није лако видљиво. Зато привид велике разлике између живота и смрти само увећава неразумевање природе и суштине негативитета. Иако над тим привидом, било да је онтолошке, духовне или етичке природе, не постоји потпуна победа, човеков однос према смрти заснован на свести о рационалној супериорности исказује се у тежњи да се она коначно савлада. Овакав однос исходује људски пораз у самом средишту представе о земаљској бесмртности, односно животу без смрти. Тај пораз је показатељ удаљености од саме суштине постојања, чија спознаја имплицира и другачији однос према смрти. Наиме, уколико спознање изворно значи љубити, онда познавање постојања значи искуство његовог божанског јединства супротности које управо у доживљају љубави и омогућује стварни преображај. Зато и не постоји победа над негативитетом, већ успостављање и поседовање баланса, владање средиштем које одржава виталну тензија супротности у њиховој равнотежи. Довољно аутентично и дубоко осећање центра утемељује нас и чини сигурним у кругу у којем смо овладавали и његовим најудаљенијим ободом.  

Супротности постоје као две стране исте реалности које су неодвојиве и међусобно комплементарне. Симбол те свеукупне реалности која подразумева супротности је наднаравни ентитет као извор свих облика постојања. Са тог становишта све што постоји, у нашем позитивном и негативном значењу, има своје дубоко оправдање и смисао. У свакој појави и облику постојања открива се део, само повремено нарушаване, свеопште / животне хармоније засноване на јединству супротности. Иако је због својих интереса делимо, постојаност свега претпоставља божанску оправданост и доброту.

Испољене супротности имају у моралном контексту одговарајуће значење добра и зла, али су са становишта вишег јединства ове разлике крајње релативне. Оне постоје само у нашем свету, све до момента ослобађања условљености да их тако и видимо. О том узвишеном тренутку у којем се супротности укидају и свет показује у својој суштини, Андрић вели: „Има тренутака када су за мене вода и ватра једно исто. То су она неухватљива и незадржива магновења кад смо ношени нама иначе непознатим снагама, кад наш поглед не задржавају ова пролазна привиђења која називамо светом ако себе. Тада потпуно нестане овог мучног света са његовим супротностима, и ја видим јасно и савршено осећам јединство свих елемената који круже васионом. Ништа нема имена, лика, правца ни оправдања. По својој суштини и свом коначном дејству, све је једно у овом милионитом делићу секунда који се зове вечност“[1]. У моменту укидања супротности ствари, објављује се њихова дубља, духовна суштина божанског исијавања вечног у животно ефемемом. То снажно осећање душевног пробуђења, способно да нас ненадано и стварно узнесе, чини нас свесним ограничења представа заснованих на дуализму и могућности њиховог превазилажења. Проистекло из аутентичног доживљаја, искуство тог вишег смисла је упоришна тачка увида и и целовитост нашег постојања, које свешћу о јединству супротности у сваком феномену добија значење повлашћеног и тајанственог животног места.

Б. Јовановић, Блискост далеког: анахронике III, Stylos, Нови Сад, 2005, стр. 18–19. 

---

[1] Иво Андрић, Знакови поред пута, Свјетлост, Сарајево, 1978,  стр. 172–173

МАЈСТЕР ЕКХАРТ, О савршенству душе

 Ко жели да доспе до највишег савршенства свог бића и до виђења Бога, највишег добра, мора да има сазнање о самом себи као и о ономе што је изнад њега, све до дна. Само тако доспева до највишег прочишћења. Зато, драги човече, упознај самог себе, то је боље, него да сазнаш снаге свих створења! Како да себе упознаш, обрати пажњу на две ствари.

Најпре погледај да ли твоја спољашња чула на прави начин владају својом службом. Сети се да се оку зло не нуди мање од добра. До ува допире једно како и друго и тако је код свих чула. Зато морате свом озбиљношћу да се усмерите на добро. Толико о спољашњим чулима.

Сад о унутарњим чулима или о вишим снагама душе. Разликујемо ниже и више. Ниже су y cpeдини између горњих снага и спољашњих чула. Стижу тик до спољашњих чула: што око види, што уво чује, то чуло нуди најпре жељи. Ако је овде став заузет послушно, онда га оно нуди даље другој снази, посматрању. Ова га онда доводи до гледања и нуди онда даље опет дару разликовања или разуму. Тако постаје све прочишћеније за прихватање y врховне снаге. Јер душа има племенит дар да прихваћено лиши сличности са самом собом и свега опипљивог и тако да га подигне до врховних снага. Тамо се чува у сећању, продире y разум и извршава у вољи. То су врховне снаге душе. Оне се налазе y једној природи: све што душа ради, то ради, и то посредством тих снага, њена једнострука природа.  

Сад ће ме питати: А шта је то природа душе? Ту добро пазите: последња сигурност y души је апсолутно једноставна природа душе. Та природа душе је толико танана, да јој простор не представља никакав проблем, као да је y њему и нема. То се види по овоме: кад би човек имао драгог пријатеља хиљаду миља удаљеног, његова душа би одлазила тамо са свим оним што има и волела би тамо тог пријатеља. Ово потврђује свети Августин и каже: Душа је више тамо где воли, него тамо где живот ствара.

Хајде, драги пријатељи, да сада посматрамо врховне снаге у њиховим разликама, како су изванредно сачињене и на шта је свака од њих позвана, како све припадају једној те истој природи!  

Сећање има дар да чува све оно што друге снаге y њега доносе. Друга снага, разум, толико је племенита да кад се усмери на највише добро, на самог Бога, све друге снаге морају да јој служе како најбоље могу. Трећа снага, воља, има дар да наређује шта хоће, да забрањује што неће. То јој је слободно.

Учитељи се свађају да ли предност има разум или воља. Видите! Са то двоје ствар је оваква: Ствари које су за нас сада исувише високо, разум ипак примећује. Насупрот томе, воља је једина та која може све ствари. То потврђује свети Павле и говори: „Све ствари могу с Богом, он ме јача“. Где, дакле, разум не може даље, ту се надмоћно вине воља y светлости и снази вере. Ту ће воља бити изнад сваког сазнања. То је њен највиши домет.

А сад видите! Као што воља има слободу да чини или не чини шта хоће, она ту надмоћност не спроводи сама, сопственим снагама, већ јој се за то даје помоћ, како од других снага, тако и од вере. Та помоћ је следеће врсте. Снагама је заједничка једноставна природа душе. Она врши и ону превагу y вољи. Тако су дакле и друга имања, колико их има y једноставној природи, узрок те преваге. То је једна помоћ. Упитајмо се даље, која је y тројству душе снага из које потиче вера. То је она средња: она потиче из сазнања. Али плодна постаје у вољи. А воља опет постаје плодна у вери. Тако је дакле и светлост вере узрок преваге. То је још једна помоћ. И треба рећи о још једној помоћи. Разум је такође окренут према споља. Он слуша и прима, y томе онда извршава своје одлучивање, сређивање и постављање. Али иако y свом делу припада највишем савршенству, он ипак има нешто изнад себе што није y стању да докучи. Но ипак види да ту има још нешто надређено. То се јавља разуму, не зато што су одвојене моћи, већ у јединству заједничке природе. Тим обавештењем сазнање даје полет вољи и пребацује је у оно надређено.

Овде разум стоји изнад воље. Насупрот томе, на основу посебних резултата, пошто има најплеменитије занимање, вољи припада извесна надмоћ. Она прима од највишег добра, од самог Бога. Што души тако буде додељено, то јој буде додељено једино помоћу воље. Али светлост не прима сама воља, јер њен начин није да прима. Даровањем милости највишег добра у једноставној природи душе бивају оснажене друге моћи и тако се светлост Светог духа пали y оној првој снази. Та светлост обликује онда у души цело њено деловање. Зато Исаија каже: „(...) јер сва дела наша ти си нам учинио". – (Исаија 26,12) То је светлост милости. Светлост која на то указује, је природна светлост. Сигуран знак те светлости милости јесте, кад се човек својом вољом окрене од пролазних ствари ка највишем добру, Богу. Видите! Треба да га волимо што је души даровао тако велик дар. Кад је већ учинила све што може да учини, онда воља у својој особености има слободу да се пребаци y сазнање, које је сам Бог. Тек то пребацивање уздиже душу на врх савршенства. Уистину, какво дивно биће које је Бог ни из чега створио самом себи једнако!

А о томе како душа доспева до свог највишег савршенства и дивотности, следеће: Један учитељ каже: Бог се милошћу уноси и усађује y душу. Из тога y њој настаје божански извор љубави, који душу опет носи y Богa. Чудно је то са тим стварима. Један светац каже: Све што човек само може исказати о Богу, то није Бог. Један други каже: Све што човек само може исказати о Богу, то је Бог такође. На шта један велики учитељ одлучује да су обојица имали право! У том смислу, као та три свеца, ја кажем следеће: Кад душа својим разумом усвоји божанско, то се пружа даље вољи. Ова се тиме толико прожима да постаје једно са тим што је у себе узела. Тек тада она га носи даље и усађује га у сећању. Тако се Бог носи и сади y души. И сад из божанског извора љубави почиње уливање у душу, тако да се горње снаге уливају у доње, а доње y спољашњег човека и уздижу га изнад свега ниског, тако да цело његово деловање постаје продуховљено. Јер као што дух делује божански подстакнут, тако и спољашњи човек мора да делује подстакнут духом. О, чуда над чудима, кад помислим на сједињавање душе с Богом. Он учини да душа од радости и задовољства истиче из саме себе. Ништа више што има име није јој довољно. Пошто је и сама само именована природа, то ни сама себи није више довољна. Божански извор љубави тече преко ње и одваја је од ње саме у безимено биће, y њен праизвор, y Богa. Jep премда му је створење дало име, он је ипак безимено биће. Тако душа доспева на врх савршенства.

М. Екхарт, Јака као смрт је љубав (избор из дела), избор и превод Мирјана Аврамовић, «Адреса», Нови Сад, 2007, стр. 63-67.

БЛАГОЈЕ БАКОВИЋ, Волим те и то ће да траје

Све ће ово једном некуд да ти оде

Да испари ко стварна са длана кап воде

Све што те узимало волело и сјало

Жалићеш га као да је постојало

Што те миловало сјаја ока звуком

Што памтиш да си додириво руком

И љубио са радошћу очи којих има

И лице стварније од магле и димa

Све што je склоно паду y венуће

Још пре него нестане некуд увенуће

Чак и оно што још трепће и хода и живи

Постало је већ магла и пепео сиви

Пре суђеног часа пре последњег трена

Испариће y плавет са таласа пена

А ја за вечнијим вечито гладујем

Како онда душо да ти се радујем

Зато се не чуди кад ти кажем мило

Треба да волимо само шта је било

Волим те и верујем да ове две речи

Време неће имати снаге да черечи

Време стари мајстор који снове глође

Макар што је прошло неће да допрође

Волим те и то ће да траје без смене

Кад не буде било ни тебе ни мене

Б. Баковић, Утеха лишћа, Каирос, Сремски Карловци, 2016, стр. 17-18.

БЛАГОЈЕ БАКОВИЋ, Одувечно и заувечно

Зар се у ливаду небо није слило

И зар та кап није била за у лек

И зар пре рођења ово није било

Јер све одувек је стигло заувек

Б. Баковић, Утеха лишћа, Каирос, Сремски Карловци, 2016, стр. 71.