НОВАЛИС, Постоји бескрајна количина незнаних несрећа, али свакако постоји и бескрајан број Божјих доброчинстава која су нам незнана

15. април (1880)

Блага сета је истинска природа праве љубави: елемент жеље из срца и причешћа.

Колико је само цветова на овом свету, који су натприродног порекла, и који вену у овдашњој клими и, истину говорећи, јесу видовити весници, поузданији гласници бољег постојања. Међу те цветове убрајају се, пре свега, религија и љубав.

Највиша срећа је знати да су врлина и доброта у онима који су вољени. Највиша брига је она која се тиче племенитости њихове душе. 

Сачувати код Бога сву његову пажњу и бдети над сваким тренутком кад зрак небеског спокоја или божанског убеђења долази да прожме нашу душу, ето које је највеће доброчинство које бисмо могли да видимо за оне који су вољени и за себе саме.

16. април

Радовање постепено јењава, кида све споне. Стога ово расположење не погодује ниједном стању нити добу старости кад је врхунска дужност и света обавеза очувати те споне и ојачати их. Супрузи не би требало више да посећују празновања младих без ужета које их повезује. Извесна сила теже неке нежне благости нужна је модулација у њиховој души и њиховој судбини, као што је и њихова вокација јасна свест и спасоносна заштита онога што их међусобно сједињује заувек.

Онај коме је једног дана постало јасно да је свет – краљевство Божје, онај кога је то неизмерно уверење прожело једном у својој бескрајној пуноћи, тај ће бити утешен на мрачним путевима живота, и на олује и опасности ће гледати с дубоком божанском ведрином.

17. април

Чедно срце, и познавати себе у доброј вољи и похвалној активности, ето шта предњачи међу свим средствима самоумирења, што је први од свих умирујућих лекова.

23. април

Где ће дете уснути с већим осећајем безбедности него у соби свог оца?

25. јун

Изненадне олује и други потреси који наилазе и прекидају ток грађанског живота јесу поетски упади и исцељења смисла и радости живљења, који су били утрнули.

22. јул

Постоји бескрајна количина незнаних несрећа, али свакако постоји и бескрајан број Божјих доброчинстава која су нам незнана.

Спољашње околности апсолутно не одлучују о нашој личној срећи или несрећи. Али, то су само поуке времена које припадају произвољном језику неког унутрашњег и непознатог духа чија присутност или одсутност одређују нијансе које сматрамо да су наше. Истинско стање среће или несреће заправо је неодредиво, и јесте строго индивидуално.

Сваки час кад неко пред нама говори о несрећи јесте час обједињења молитве и саздавања.

27. јул

Трептети, нећу више; хоћу да слегнем своју радост

И да се задовољим циклусом свог живота.

Тренут је само довољан, кад ми је Бог био дат,

За који вреди патити дуже него годинама.

Ко истрајно мисли на бесконачну неизвесност људске среће, среће сваког понаособ, моћи ће, напослетку, да постане одважан и неосетљив.

Све што је страх и неспокојство долази од ђавола. Одважност и радост су од Бога. 

Шта је један час страха, једна распета ноћ, један тегобни месец јада, с обзиром на вечност, блажено почивање у вечности?

Да ли је Јулија[1] са мном срећнија и сигурнија него с Богом?

Само вере, Господе, поверења. 

Ни за себе, онда, ни за вољену, нимало не стрепим.

Будућност није намењена болеснику: једино поглед крепког и здравог може срчане да се иигуби у њеним чудесним таласима. Несрећа је позив Богу. Свети можемо бити само путем несреће, и зато су некада свеци сами ужурбано тражили несрећу.

Тамо где су Еразмо и Сона, ја могу да будем спокојан.

Певајмо у Господњу небеску славу,

Светлост и вера силазе на нас с висина.

Све што називамо случајност, јесте од Бога.

Није ли и Христос требало да види како његова Мајка бескрајно пати? Ах, знао је он шта ми осећамо кад видимо патњу, пошто ми патимо за оне за које нас везује љубав.

Око тебе је толико бића која те воле, а тако мало се наслађујеш њиховом љубављу!

Љубав би, право говорећи, морала да буде стварна утеха и истинска радост живљења правог хришћанина.

Кад се физичко неспокојство не би само претварало увек у неспокојство душе! На телу се увек може радити; али, над душом бисмо морали непрестано да покушавамо да загосподаримо, уз Божју помоћ, тако да бисмо били потпуно у миру.

Нека душа буде у миру, а онда ни тело неће заостајати да се такође смири.

Каква би то срамота била ако не бисмо били кадри да овладамо сопственим идејама и мислимо оно што хоћемо! Тражи од Бога сарадњу: да ти помогне у протеривању преплашених мисли, да ти омогући да их избришеш из себе. Знај само, научи да препознаш колико је лажна свака преплашена мисао чим те обузме. Јоште колико ствари бивају могућне помоћу ватре– не молитве и постојане речи! Чим те страх обузме и склизнеш у тугу, чим у теби почну да делују болне идеје, одмах почни у срцу да молиш, и све што је добро унеси у срце. Ако ти то не пође за руком у први мах, ипак ће једном сигурно успети.

Кад вам је Бог у срцу, ни глава није празна. У души постоји само једно неизмерно полетно и узвишено осећање. Тамо одакле Бог гледа, нема облака – све је ту иста блиставост, једна једина дивота. Одрастао човек је нешто друго од детета. Сазревање, осамостаљење, својство да будете човек, потиче од Бога. Људи у древним временима увек су били весели. Оно што данас одмах не помаже нити лечи, помоћи ће или излечити касније. Само не губите срчаност, не губите веру. – Замисли да си срео неког странца и да би хтео да га утешиш: неће ли ти често долазити да му рекнеш: „Размислите, господине, не правите децу!“

          (...)

1. септембар

Данашњи дан ми је био изузетно благословен. Тек неколико лаких наступа страха, јутрос. Али, после тога, током остатка дана, осећао сам се неизрециво миран, јак, пун срчаности, слободан и опуштен, нимало узавреле крви. Дубоко у срцу сам захваљивао Богу. О, да, за своју добру Јулију, и због ње, првенствено; али, мислећи и на све оне које волим. Назирем већ хиљаду плодова који ће уродити из ових мрачних часова: топла наклоност за ближње

и за сва друга добра срца; дужност према болеснима и уцвељенима; велика срећа због унутрашњег здравља и унутрашње ведрине; присна повезаност с Бугом и Исусом; утешеност због беспрекорног постојања које исказује доброхотну нежност према другоме. Све то ми је постало јасније, значајније, чистије и моћније. Стекао сам неколико доброчиних искустава како у погледу природе страха и стрепње тако у погледу лекова и средстава којима је могућно макар ублажити њихове учинке. Чим наилази неко прецизно, тачно одређено осећање, стрепња одступа, страх се удаљава. Стрепња је оклевање, већим делом времена физичка неизвесност. Ко је здрав, увек остаје миран, чак и у најгорим околностима.

6. септембар

Само кад бисмо били у стању да себи довољно живо потврдимо да је стрепња пре свега телесна! Мој стомак је, рецимо, кривац што сам јуче и прекјуче провео сате и сате у тегобама и неспокојству. И данас још, јутрос, то донекле траје. Али чим ми се стомак смири, истог трена кад будем у стању да га ојачам, пронаћи ћу свој мир и осетићу неизрециву ведрину коју већ сад наслућујем. Свет се у једном једином потезу потпуно мења. Тако, кад се нешто најтужније појави ублажено, поново налазимо задовољство у свему: у раду, у ходању, па и у седењу, у дружењу итд. Све наде се буде, магла се рашчишћава, а захвалност која се дугује Богу прелива се у доброчинитељску пуноћу. Спокој је природно и аутентично стање човека. За оне који су спокојни, свака спољашња ситуација бива подношљива, чак пријатна. Не трпимо више тај кобни нагон да истражујемо и испитујемо, и сам немир постаје лако подношљив. Све је лако, све паше ономе ко поседује спокој. Све мисли, све идеје и представе које су повезане с религијом постају снажне и испуњене задовољством, и наједном се моћно уздиже, истински небесан, дах активности.

***

Могу још дуго да искашљавам крв, али због чега бих се, опет, сваки пут бојао? Страх је исцрпљујући – храброст ојачава. Тако тежак случај не решава се у један мах. Нека воља Господња буде испуњена – не моја. Морам да мислим и себи дочаравам да се то губи, растаче, да трне мало-помало, лагано. Црквени ректор ју је имао још две године [ту болест]. Најбољи лек је стрпљење и потчињавање ономе што Бог хоће. Тако и ово прочишћење треба да прихватим. Бог познаје време моје болести, јер свачија болест има своје време. Најбоље је: чисто дете. Нема ничег тежег него прихватити себе са стрпљењем, подносити сопствену слабост. Бог има лек за све.

Интимни дневник, превео Небојша Здравковић, Службени гласник, 2008, стр. 59–66.

---

[1] Јулија фон Шарпентије, његова вереница. НИкад се није њоме оженио, мада многи истраживачи сматрају да јесте.

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС, Лепота

Да л' се ова бајка у истини збила

Тамо, где већ нема ни руина стари´,

Где ноћ заборава све је досад скрила

Осим ње, што иде са несталих ствари

Уз облик ветрова и говор дубрава,

Као дух умрлих преко наших глава?

Ил' је ова бајка не из овог доба,

не из земље наше, већ са звезде неке,

Која данас нема ни трага ни гроба,

Док Даница чува спомене далеке,

Као машта људска, што једина јавља

Оно што је било, што се не обнавља?

Не знам о том, не знам. Ал' кад пада вече

На црвено сунце и дан к´о дим бео,

Кад из сваког кутка ноћ црна потече

И притисне поглед, небо, видик цео

Знам, да чујем тада, да ми нека струја

Носи мртве речи и песме славуја.

 

Носи мртве речи. Ја осећам тада,

Да мрак мене гледа испуњен очима

Оних који неће заспати никада,

А од којих душа често се отима;

Да мрак мене гледа са изразом свију

Умрлих облака и мртвих очију.

Чини ми се да се отварају врата

На гробници света, заспалих земаља,

Да устају дани из помрлих сата

И да мртво време мирно се помаља:

Видим једну звезду у обмани више,

Слушам како прошлост тишином мирише.

Видим једну звезду и крај њеног доба,

Једну моћну сенку што лагано кружи

Над минулом звездом као уздах гроба:

Можда на тај начин за њом мртвом тужи,

Ил' ту за то стоји, да нејасно, такво,

Каже што је било некада и давно.

Каже што је било. И ја слушам тако,

Смрт лагано иде, осваја планету,

Гаси цео живот неумитно тако

Ко победа вечна, и у целом свету

Њен се корак чује: све испуни собом

И завлада земљом и покори гробом.

ВИЛИЈАМ БАТЛЕР ЈЕЈТС, Срцу, да се не плаши

Смири се, смири срце, ти, дрхтљивице тела;

Сети се мудрости што нам је древност каза:

Нек оног што се плаши воде и ватруштине

И ветра који дува преко звезданих стаза,

Ветар, вода и ватра преплаве и учине

Невидљивим, јер он нема удела

Сред усамљене, величанствене пучине.

Изабране песме (препев, предговор и коментари: Милован Данојлић), Орфеус, Нови Сад, 2011, стр. 22.

ВИЛИЈАМ БАТЛЕР ЈЕЈТС, Песник моли драгану да се умири

Ја чујем Сабласне Коње, с гривама што вијоре,

Тутње тешка копита, и искре им се очи;

Север преко њих баца лепљиви покров ноћи,

Исток – тајне милине пре првог цика зоре;

Запад у роси плаче, да потом ко уздах плине,

А Југ пурпурне руже расипа у жар будзашто:

Одмор, и Нада, и Сан, и Жудња – све је ташто,

Коњи Коби посрћу кроз густо блато глине:

Вољена, затвори очи, зближимо срца, на груди

Косу ми распи, да у њој, ко у сутону

Самотни часи љубави нестану, и утону

Њине разигране гриве и њихов топот луди.

Изабране песме (препев, предговор и коментари: Милован Данојлић), Орфеус, Нови Сад, 2011, стр. 21.

ВИЛИЈАМ БАТЛЕР ЈЕЈТС, Брижност љубави

Неизрецива самилост живи

У срцу љубави: улично врење

Купаца и трговаца, незаустављиви

Облаци-путници, захлађење

Које ветар с кишом доноси њиви,

Тамни кестењари, зелено клење

Поток који јури као мишеви сиви –

Све то угрожава мило створење.

Изабране песме (препев, предговор и коментари: Милован Данојлић), Орфеус, Нови Сад, 2011, стр. 7.

ВИЛИЈАМ БАТЛЕР ЈЕЈТС, Инисфри, острво на језеру

Устаћу и отићи, отићи: на Инисфри,

И колибу ћу подићи, од блата, с прућем у круг,

Имаћу девет леја, кошницу меда, и

Самоваћу, а около ће брујати пчелињи луг.

Имаћу оног мира што пада, кап по кап,

Од јутра до часа кад попци почну да славе свет,

Поноћ сву од блескања, подне – запаљен слап,

А вече шумно и густо ко конопљаркин лет.

Устаћу и отићи, јер даноноћно, на жал

Пристиже талас, и пљуска, с маха на мах;

Свеједно стојим ли на стази, ил на плочнику, тај вал

Из дубине груди диже се, као дах.

Инисфри – острвце на језеру Гил, у Слајгоу.

Устаћу и отићи, отићи на Инисфри – одјек новозаветног Устаћу и идем оцу својему, Јеванђеље по Луки, (XV, 18)

Изабране песме (препев, предговор и коментари: Милован Данојлић), Орфеус, Нови Сад, 2011, стр. 4.

ВИЛИЈАМ БАТЛЕР ЈЕЈТС, Ружа света

Коме се то присни да лепота пролази свака?

Због поносне туге што сја са њене усне,

Тужне јер нова чуда долазе једино у сне,

Троја ишчезну као посмртна зрака[1],

И изгибоше синови Ушне[2].

Пролазимо и ми и свет, утруђен, вене:

Међу душама што се као бледе бујице

Руше, зими, у јаме-безданице,

Испод кратковеких звезда, небеске пене,

Искрсава самотно лице.

Арханђели, поклоните се, сваки у свом куту:

Пре вас, и пре него што закуцаше срца многа

Уморна и блага, жена је уз престо Бога

Стајала, и Он створи свет, да би по травном путу

Газила њена нога.

Изабране песме (препев, предговор и коментари: Милован Данојлић), Орфеус, Нови Сад, 2011, стр. 4.

---

[1] Троја ишчезну као посмртна зрака – Мод Гон, Песникова животна Љубав, често се упоређује са Јеленом, узрочницом Тројанског рата, као и са Дјердре, јунакињом једног келтског епа.

[2] Ушна – лик из једне келтске легенде настале у IX веку; њену децу је, на превару, побио краљ Конкобер, да би се освотио Дјердри.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Проблем сиромаштва

 Heyморан бунт човека против сиромаштва, и нeyморна је победа сиромаштва над свим бунтовима. Човек са секиром у руци јуриша на сиромаштво и удара, a сиромаштво је бесмртно. Не види човек да је сиромаштво проблем који хвата у два света, овај и онај, свет материје и духа; и не види човек, јадан не био, да је он y сржи бића свог једна протањена сиротињска материја, иначе не би могао прелазити y духовно. Сиромаштво је проблем земље и неба, не само проблем друштвени. Јесте сиромаштво у много случајева последица ствари, али је у далеко више случајева ствар по себи. Сиромаштво има безброј ликова и типова. Обратите оштру пажњу на социјалне борце и на књижевнике, и ви ћете се уверити да сваки од њих заступа и истиче један нарочити тип сиромаштва, једнy врсту патника; да сваки од њих прогони једну врсту неправде. Ти разни ликови и типови доказују двоје: да сиромаштво може бити последица друштвеног уређења, и да је сиромаштво и оно само, то јест, једна тајанствена диспозиција y човечанству. Има људи који су сиромашни зато што су сиромашни, зато што је сиромаштво један од вечних елемената у човеку, као и љубав, као и религија. Највећи колектив човечанства то је сиротиња! Колектив који је истоветан са целим светом, то је сиротиња! Најшире људско рођаштво, и најраспрострањенији језик, то је сиромаштво! Најчешћи мотив књижевности кроз сва времена и стилове, није љубав, него сиромаштво! Човечанство, то је другим речима сиромаштво! Богаташи cy само ситна разбацана острвца која плове по нама сиромасима, да би се пре или после срушила y нас. Сиромаштво је једна од тајни овога живота; као такво оно је нерешљиво и неистребљиво. Оно је део природе човечје, битни део, неумрли део. Оно је y човечјем савршенству, и y човечјем несавршенству. Неко је сиромах због порока, неко је сиромах због врлина. А пороци и врлине су вечне ствари. Сиромаштво, као и љубав и религија, стална је борба добрих и злих сила y човеку, и зато из сиромаштва произилази страдање, али произилази и лепота. И произилази оно што је над лепотом лепота, мир духовни: онај од свега јачи осмех, од свега светлији осмех мира на лицу сиромашка. Велики песник Рилке, један од највећих y свету, само је једну песму могао спевати y једном стиху: „Сиромаштво је велики сјај изнутра“ (Denn Armut ist ein groβer Glanz aus Innen). Сиромаштво провлачи човека кроз ужасне страхове, јер се сиромашак спочетка боји свега и свакога. Али сиромаштво најзад одведе човека y религиозни мир, који се једини не боји никога и ничега. Само сиромаштво може одвести y мир који је апсолутно бестрашје, који је измирен и са смрћу, у љубави са смрћу. Св. Францискус је сажео плод сиромаштва y ове велике речи: „Тако сам једно са Господом и светом кроз мир, да су ми смрт и живот једнако задовољство.“

(одломак из есеја Проблем сиромаштва у животу и књижевности)

Стопама Христовим: одабрани записи (приредио Благоје Пантелић), Отачник – Бернар, Београд, 2019. стр. 130–131.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Проблем изузетне личности

 Колико се данас пише, публикује, и нуди на читање, то је грех достојан једног прстена y паклу Дантеову. Да ли се варамо? Чини нам се да је y целом свету страховито огромна продукција духа која кроз перо иде на хартију; и да је страховита несразмера између те продукције и дејствовања духова која би кроз јаке личности ишла непосредно у људе и живот. Мислимо, с једне стране, на људе који целом својом личношћу подупиру и хране један талент у себи; и, с друге стране, на људе који све, евентуално и талент, преносе непосредним функцијама целе своје личности међу људима. Они први су људи амбициозни, који верују да је неки идеал баш у њих ушао и да је постижив из њих. Ти људи, све што раде, раде са крајњим циљем да y име оног талента постану изузетни. Они други су бића од сасвим друге лозе; они носе осећање да човек не може имати потпуно доживљење неке вредности само у себи; они стављају идеал ван себе, у општост, или још даље. Ти људи израђују у себи не једновалентну личност, него једновалентност свога и општих идеала.

У слици говорећи, ствар стоји овако: људи који граде од себе изузетност, јесу као спирала: увек се понавља тачно исти скок, и у истој дименсији. То инсистирање на истом остварује, наравно, растење, и, што је још важније, изглед да растење може ићи у недоглед. Људи који граде од себе просто личност, јесу као тмаст комад на наковњу: динамички судари израђују све пространије, све мекше, све општије прилагодљиво вишедименсионално платно. Спирала има једну функцију и једну лепоту; она се има таква каква, или покварена, истеглена у оно једнолико од чегa се извела. Расковано платно је почетак за све функциje и за све лепоте, подразумевајући евентуално и спиралу.

Човек који спрема своју изузетност види свој задатак као конкретну слику себе, фотографију своје изузетности. (Кад би неким чудом те сневане фигуре постале за часак општевидљиве, људство би се безмало удвостручило). Оним другим људима стоји задатак као нека духовна визија y души. Онај први, амбициозни Субјект, ради и бори се да савлада и убеди и остали свет као субјекте. Овај други, увек с погледом унутра y неку гужву или чвор, и с гестовима како Бог дадне, тај све објективизира, ради са истим интересом за људе, ствари, појмове, идеале, утопије. То су она широка бића, оне неегоистичне природе које носе у себи вољу да буду пре свега друштво и овај свет, које воле са особитим заносом шта било: град y којем живе, један јавни врт, неку књижницу. То су људи који y месец дана не изговоре реч ја; који су увек пуни прича и извештаја о стварима y целом свету; који са истим речником хвале честитост свог кума и анамског цара; који чучну и праве ма чијем детету кулу од шљунака и не гледају при том на сат; који за стари турски ибрик кажу да је прави лабуд, и не знају при том за фигуру, само за сродство објеката. То су људи који не хране y себи никакву егзотичну биљку, хране само регенерацију своје истрошености, да би се опет трошили. Друштво људско је несрећно што је међу даровитим особама мало тако сазданих личности; што је сасвим изишло из обичаја да се у Скадар узиђују живе и целе вредности.

Снажне и скроз позитивне личности делују као природа, целом површином својом; дејствују целином у целине. Ти људи почињу тешко, тиме што пуну храброст и пуну етичку озбиљност примењују на неку обичну и ситну ствар. После, храброст и ствар расту заједно, нераспознанљиво, под истим именом; једним од оних простих имена која се данас више не јављају ни као наслови књига, ни као натписи на гробовима; рецимо: „на сваком послу цео човек“; или: „није никог водио, сви су за њим ишли“; или: „оно је могао што је свима требало“; итд. Додуше, тима се људима никад не привиђају ни њихови надгробни споменици, ни њихове књиге, ни њихове биографије или улице. Завршне вредности виде они увек далеко од себе; y једном малом свету вредности који је хармоничан део целог света... Није лако бити један од таквих. Тај задатак захтева сталне, мирне, високог реда функције y време криза и некриза, међу пријатељима и непријатељима. Захтева да радимо за резултате који се апсорбују y општост још топли и течни, не грче се и не хладе y пластику лично обележену, y маску личне заслуге.

Међу нама данашњима врло је освојила тенденција да се воли и гради изузетност. Намножио се и множи се број особа код којих врло агресивно делује нагон за изузетношћу. Успети се по сваку цену над савременике; наравно, над оне y истом граду и истом сокаку, пре свега. Успети се што необичније, по могућству и што опасније, некако као криви Пизански торањ. Много је несреће y свету од тога. Агресивни нагон за изнимношћу је ту, али не може довољно да се оствари. А не може да се оствари не само због тога што нагон можда није доста јак, него што y суштини својој и није нагон. Али, дура се и гура се. Развијене проналазачке вештине y области технике продрле су y све животне функције. Што се нема, то се измисли. Што је налик на нешто, истренира се y нешто. Свутде неки шиљак, и шиљак над шиљком. Кад погледате на дно тих људи, сви, као оне чудне барке y каналима, стоје y месту, и само балансирају грдно високе катарке. Једна једина тенденција место пуне активности; један изнимни стил живота место живота.

Место агресивног нагона агресивна таштина; нехумана таштина једног нехуманог и слабодушног времена; таштина и најразноврсније сурогатне снаге. Живе људи за сурогат и убијају се за сурогат. Уосталом, те таште агресивности јесу ознака свих послератних и послереволуционих времена; епоха, кад пред оно најбоље што катастрофе успеју да избаце – извесне опште законе, ретка искуства, врлину скрушености кад се пред тим нађу недоумрли типови старог времена и недоразвијени типови новог времена. Данас је такво време. Не да се не ради, али снаге су без оријентације, а људи нису личности. Агресија пуно а експанзија мало. Човек човека не разуме, а свет хоће да задиви.

При таквом стању ствари људима је прилично свеједно y кojoj ће области доћи до остварења њихове изузетности. Две области долазе углавном y обзир: литература и спорт. Нека нико не сматра чудним што смо примакли те две функције. Оне имају, данас, много заједничког. Тип изненађивача, рекордера, то је елитни тип на обе стране. На обе стране је главно постићи, не толико максимум неке своје способности, колико оно што други још нису постигли. Ни на једној ни на другој страни нема y раду дубоко своје духовне законости, нема дубоко унутрашњих испуњавања. Главно је слика, привидност, видност, успех уочљив. Спортисти су уобичајили и прославили идеал постижан, идеал који не стоји цео живот, који је идеал само једне изведбе, тако рећи једног изненађења. Литерати су, за чудо и покор све духовне прошлости човечанства, примили то. Наравно, без неке способности и храбрости се ни ту не може постојати; али се ту ради y првом реду о способностима спољашњим, и о храбрости хазардној, Данас, спортисти и литерати заједнички немају стабилних идеала, ни стабилног поштовања и привржености за једну вредност као такву.

Занимљиво је при том да особе те врсте немају у таквом свом комплексу ничега романтичног. Романтизам не зна за сурогате, иако зна за позе и слике. Романтичне природе су експанзивне, то су људи који се дају, којима је пред очима свет, идеал далек и који њих премаша. Романтичари, да, почињу са изнимком, са перјаницом која вијори тако високо да већ нема ништа заједничко с њиховом главом; али свршавају са скепсом, оцрицањем, очајем. Они последњу своју приредбу бар изводе за неку вечну вредност, не за удивљење савременика и за првенство једног секунда.

Множина писаног је данас толика да ни читаоци ни критика не могу лако да замисле: чему ко тежи писањем, где се y себи преображава пишући. Залута човек као y шумy y имена писаца и рекламне нотице њихових дела. Библиографије и врло чувених писаца читамо само с прескакањем. Не једном се y чуду запитамо: зар нико не помисли да y овом свету, где је све строг рачун материје и енергија, да y том светy један народ y једно време може примити само толико и толико песама, прича, придика и расправа, и не више; и да ће друго време имати друге лиферанте. Јер, генерације људи следују и замењују се као трава. За значајнима и изнимнима долазе други значајни и изнимни. Iam eorum praebendas alii possidunt, et nescio utrum de eis recogitunt. Beћ међу савременицима генерација генерацију не разуме, неће је, нема где y своја агенда да запише односе с њом.

Од силесије наштампаног што пада на столове људи, и о чему се пише, публика се просто ошамутила и не зна шта говори. Чује се сваки час: „Ето, свршио лепо студије, ваљан млад човек, а ништа не пише“; или: „Заузео ранг, лепо се оженио, има будућности, али се ето никако не јавља“. Учини ли неко од оних који пишу паузу y писању, одмах пођу протести или подсмеси: „заспао, исписао се“. Ових дана, кад су многи наставници врло разноврсних родова и способности редуцирани или пенсионисани, најчешће се чула утеха: „не мари, писаћеш, преводићеш“. А иста та публика, ти тобоже ревносни читаоци и контролори књижевног кретања, не читају поц небом ништа, одбијају сваку понуду да купе неку публикацију, ниподаштавају y суштини и писано и писце.

У тој нелогици је логика ова: и ту публику занима пре свега кретање рангова y друштву, мишљења о праву на изузетна имена, игра шанси за изузетност. O писцима и књигама знају они из треће руке, али како агресивних тенденција има и у многима од њих, треба утлавном знати за догађаје и људе, гласати за и против, посматрати фине форме живота који протичу у варкама и заблудама, и, изнад свега, упознавати методе агресија и победа y тркамa. Једна провансалска пословица лепо и паметно каже: преграде и ограде само су за оне који не знају прескакати.

Од свега тога бучи једна вавилонска кула. Пишу они који ни y кojoj форми не маре за књижевност, пишу само зато да буду они „који пишу“. Читају, добрим делом, они који само себе читају. Добар део, од чуда, иде y све „странију“ литературу, и дотерали су већ до Платона y древно грчком. Најзад, велики део нити чита нити пише, али говоре о свему написаном, и презиру све писце, презиру оне изнимне зато што су изнимни, и оне сиве и у рад потонуле зато што нису изнимни. На неки неразумљиви начин резултат свега тога јесте: да се непрестано публикује, публикује и дању и ноћy, да публикују издавачи који куну себе и своје ауторе, и публикују аутори дела лепе литературе y три тома и две хиљаде страница, и аутори научних расправa у свескама колики је јеловник неког већег ресторана. Пун је ваздух имена и одјека о изнимним личностима, o онима „који пишу“, и који ће кроз своја дела живети, живети, о, страшно дуго живети, увек живети. Да ли, Боже, неко од њих има силу духа и машту да замисли, и види, време после његове смрти, време y којем њега нема, нема.

Само врло малобројнима је дато да пишу за „вечност“; што ће рећи за извесну будућност. Простије речено: само је врло малобројнима дато да пишу са оправдањем. То су они који, не као изузетне, него као позитивне личности одржавају континуитет духовне егзистенције човечанског рода. Не таленти, него сведочанства; не одлике и изнимности, које су то само y извесно време, него оно опште и битно што бар једном својом функцијом може из свога времена прећи y времe, које ми не схватамо, али које нас садржи. O таквим личностима једино води рачуна закон света; y смислу том да се истоветује с њима дотле док су сведочанства, и да и њих обара и поравњује кад престану сведочити о духовној виталности људске врсте y датом времену. Привиђа нам се: да закон света чини са тим људима од прилике оно исто што људи чине са ископинама и палимпсестима: дотле их везује за време док уме да им чита знаке живота, можда симболе језичке. После тога настаје аналфабетизам вечног покоја.

У ово наше време, ипак, спрема се и дешава нешто. Мали народи подражавају великима y оном што је најтеже; велики народи сврставају читаве војске y свима редовима духовног рада. Данашњица хоће нешто своје. Прошлост није ни y моди ни y поштовању. Зар признавати вредност нечем што је мртво? –– смеју се они који хоће све од данашњег контакта: и срећу, и славу. Отуда и међу најдостојнијима и најличнијима агресија да се сад и данас, и боље у свом граду и сокаку него y космocy вредности буде – изниман и особит. Све гране људских радњи, али литература нарочито, врви од изузетних. Спортско се, при том, одвише смешало са духовним. Нема независних идеала, људи себе и друге само споља доживљују. Узнемире се чим сазнају да неко нешто цени (зависност од нове мете, хазарда), а они то нису или немају. Напор лети за напором да се то постигне, понајчешће да се то изгледа. Динамика те заблуде расте ужасно. Њуди се претварају y мрсце који ништа не воле до своју вољу и своју агресивну таштину. Такав комплекс лежи данас често y уметницима, y јунацима и вођима.

Стопама Христовим: одабрани записи (приредио Благоје Пантелић), Отачник – Бернар, Београд, 2019. стр. 122–129.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Усредсређујемо се – расејаност није мана него порок

Пре доста година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли да страном речју именујемо концентрација. Гледам око себе и видим: понешто има; понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ цивилизације; језик скида ланце с народа.“ Најзад, најоригиналније усредсређење, јединствено нешто за мали народ и државу, који стоје „на периферији културе“, како неки наши суграђани врло „расејано“ тврде, било је усредсређење интелигенције по целој земљи. Она чувена србијанска трезвеност – која је само скромно име за интелигенцију стоји свутде као добар зид. То ме је задивило. Све поруке од Београда сељаку и селу, све везе господе и сељаштва, оснивале се на усредсређивању трезвених глава. Где год се што утврђивало: војна акција, културна, политичка, ова последња често и несрећна, свеједно, свугде је трептала интелигенција, и реч уговора и договора била је појам, а не ствар. Чудом се чудих y оно време: Погледај, „мајка мука, сиротиња брука“, али тај свет расејан није. Трезвеност тог света, лепа памет његова стоји на мртвој стражи за народне ствари. „ДржаBa“, свакидашња реч y речнику господина и сељака.

Тада научих, иако раније доста света видех, да од интелигенције не треба правити привилегију школованих, учених, начитаних, исписаних. Интелигенција, тo je обележје живог, здравог и ведрог човека нашег народа. Свугде се y животу око мене то и потврђивало: јавност је значила цео трезвен народ; a тa јавност интересовала се за ствари не пре свега интересима личним и професионалним, него интересима озбиљне интелигенције која све појаве и чињенице ставља пред суд достојанства земље. „Земља“, и она је значила концентрацију, усредсређење свих угледа и одговорности. У оно време, организација још није било y смислу редовних и обавезних друштвених тела. Али је јавног и скривеног усредсређења било више него данас, а расејаности и разбијености мање но данас.

Како је онда изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, и слабих културних интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта имада мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су више усамљени и ињоровани културно но икада. А сви народи без разлике имају више но икада спољних непријатеља и унутрашња кидања. Нема ко коме да указује на слабост и  декадентност: сви смо по нечем слаби и декадентни. Такозвана «савременост», од које су социологија и друштво начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже y политици и економији, све правде по државама и друштвима, y томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити.

Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? He треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морадно најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је y жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо y бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи спомињу да се не би расејали до краја, y тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турски, па су, са језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. – Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“

По трећи пут за мало година, десило се мени, малом народу, да представник великог, моћног, културног народа – други и други сваки пут – који је пропутовао нашу земљу, и дошао нам баш с мисијом културног зближавања, и уверио се колико знамо његову културу и књижевност, и колико знамо и друге културе и књижевности, и да све то знамо и учимо зато што и сами градимо културу и књижевност десило се да једном једитом речју не запита ниједан од тројице: А сада ми сажето и кратко кажите: шта је y Вашoj књижевности занимљива човечна или уметничка појава; докле је дошао y књижевности онај ваш чувени језик народних песама. Не! Гледа нас, а не види нас. Не пита за душу народа кроз чију земљу и живот путује. Пише дебелу књигу о неком филбустијеру, а не тичу га се стотине хиљада Европљана y малом једном народу. Међутим, тај мали народ, као и велики, иако y другим сразмерама, има и масу, и има и дух.

Мали смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда y себи, и да будемо међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле усредсређење најбољега y себи! Поручимо народу свуда широм да мy се интелигентна његова трезвеност тражи и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тaj дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се y свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, a којим још не говори књига наша.

Стопама Христовим: одабрани записи (приредио Благоје Пантелић), Отачник – Бернар, Београд, 2019. стр. 89–93.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Традиција и оригиналост

Често се поставља питање односа традиције и оригиналности као да су то појмови који се међусобно искључују. Они се, међутим, не искључују, они су у уској корелацији. Елиот, кога смо већ споменули, рекао је да је апсолутно оригинална песма апсолутно лоша песма. Као што рекох, песник не почиње са нулте тачке. Ви не можете почети писати ако немате свест o томе да су пре вас писали такви песници као што су Лаза Костић, Јован Дучић или један Растко Петровић, на пример. Без уважавања те чињенице, песник тешко може да оствари своју мисију. . .

(1995)

О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, четврти том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 288.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Из сазвежђа речи љубав-смрт-време извире цела светска поезија

Мислим да постоји само једна таква фундаментална тема из које, чини ми се, извире цела светска поезија. Та тема уписана је у сазвежђе речи љубав-смрт-време. На њу може да се сведе све; сви аспекти боравка и трајања човека, о којима говори поезија. Моја опсесија је да што истинитије изразим себе, у свој пуноћи импулса који захтева песму. А тај импулс носи у себи свест о простору и времену, о координатама на којима хоће да се уобличи у глас, y речи. Рекао сам да је поезија вид комуникације; покушавам дакле да пренесем читаоцу своје истине, препознавања, страх, наду, понос, у жељи да све то постане и његова својина. Моје песме имају привилегију да настају у овом веку, који је одлучни век људске историје. Настојим да моје реченице буду достојне те привилегије. И да можда, у тренутку читаоца, пренесу нешто од мог настојања да у своме времену препознам оне континуитете и трагове што људску прошлост, коју препознајем, уводе, пречишћену, у људску будућност о којој сањам. У овој садашњости, коју волим.

(1964)

О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, четврти том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 266.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ, Посланица

Боже, ја знам да ме ти не познајеш,

случајно рука твоја живот ми је дала,

случајно она диза ме и обара,

Боже, теби је свеједно да ли је зала

пун живот мој, или добара.

Мада смо били у твом крилу, заборављаш на нас

као ми давно расуте снове,

не тиче се тебе да ли смо плакали данас,

ни где ћемо пролити сузе нове.

Ја знам да ти све нас уједно врсташ,

да душа моја утешна је варка,

исто смо пред тобом ја и паук крсташ

и на каменој плочи шарка;

исто је пред тобом потока жубор и мој глас;

једно су уздах мој и мирис из башта;

померити се неће ниједна трун ни влас,

над звездама, што ја на земљи испаштаʼ.

Пред лицем твојим једно су стена груба,

и срце моје, и рубини, и топази;

ни кад станем престолу твом крај светлог руба,

познати ме неће око твоје, и ако ме опази.

И кад год сиђеш у живота овог таму

као постање, цветање и смрт,

свуд ходи душа твоја кроз себе саму

као кроз туђи врт.

Миодраг Павловић, Антологија српског песништва (осмо издање), СКЗ, Београд. стр. 276-277.