М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, „Јединствени код“ Зорице Крстовић (Стварање као највиша слобода бића)

Карл Густав Јунг је тврдио да се добра књига увек препознаје по марљивости, брижљивости и видљивом духовном напору аутора. Збирка поезије Зорице Крстовић вишеструко потврђује ову мисао и то из више разлога и на више начина: најпре, ауторка се на објављивање ове збирке одлучила након неколико деценија бављења поезијом, при чему сама поезија сведочи њену ерудитивност, луцидност, али и једну посебну врсту духовне радозналости за откривањем тајни света и надасве, човека, као највеће тајне. Из тога логично произилази да ова збирка израз самокритичности ауторке и/или високо постављених естетичких критеријума којима се оправдава вредност књиге. Као да се руководила Андрићевом мишљу да нисмо ми ти који говоримо речи, него су речи те које говоре о нама. Осим тога, збирку чине три целине – циклуса – које се у структурално-формалном кључу могу тумачити и као засебне целине, док на поетичком и херменеутичком фону оне чине јединствено и заокружено певање о суштинама бића, које су човекову пажњу окупирале одувек, што им даје чист онтолошки карактер. То оперисање суштинама поуздан је знак снажног песничког духа.

При томе, ауторка показује развијени еидетски начин мишљења, дакле мишљења у сликама, што је одлика искључиво надарених песника, па се и језик њених песама може истаћи као посебан квалитет. Бројност метафора, песничких слика, аналогија, глобалних симбола, надреалистичких слутњи и симболистичких сугестија, при чему се посебно уочава утицај миљковићевске неосимболистичке поетике, чине посебан значењски слој поезије Зорице Крстовић. Митопоетски распон којим је обухваћен њен песнички свет („дефиле сенки и симбола“), креће се од архетипских слика до савремене историје, од индивидуалних драма до колективних тема, од песничког субјекта до света, и од Света до Песника. И управо су на тој релацији Песник – Свет садржани сви кључеви разумевања ове модерне, херметичне поезије, због чега она на први поглед не мора бити „лака“ за читање. Успостављајући аналогију са песничком традицијом и алузију на стихове Бранка Миљковића „поезију ће сви писати“, песникиња на сугестиван, али поуздано заснован начин проблематизује питање вредности поезије која се данас пише, што се може означити као метапоетски слој њених песама („шта се све данас назива песмом / горе је од онога шта се све назива песником“). Да стваралаштво јесте последња одбрана бића пред прелестима света и живота, доказује и кроз сопствени песнички израз (аутореференцијални аспект), али је овде реч не о стварању ради стварања, него о највишем стварању – уметности или Лепоти која ће спасити свет.

Најрепрезентативнојом песмом, у којој су сажете све неуралгичне тачке ове поезије, неком врстом матичне ћелије, можемо сматрати песму „Јединствени код“. Њоме је представљен аутопоетички концепт стваралаштва ауторке: питања попут оних о границама слободе, колективном несвесном, духовном благу, добру и злу, Богу и човеку, на различите начине су интерпретирана и у неједнаким вредносним скалама остварена у готово свим песмама ове квалитативно и квантитативно значајне збирке песама. Поларизација света на коју се песникиња позива („то што сам ја огледа се у оном што немам“, „то што јесу огледа се у оном што имају“) са индивидуалног прераста на општи план, указујући на ауторкину развијену свест о свеопштој катаклизми модерног света: све већи расцеп, бездани понор којим се раздвајају два непомирљива света. Насупрот пролазностима и ефемерности материјалног света стоји свет уметности или стваралаштво, као прибежиште бића или „свети простор“ (како је говорио Мирча Елијаде), у коме је могуће сачувати идентитет или „језгро бића“ (Владета Јеротић), односно досегнути апсолутну слободу у бићу, јер по речима Николаја Берђајева, „дух је слобода, дух је стваралаштво“ („Највећа, јер сањам у својим / бесконачним просторима слободе. / Сулуда и необична способност бити / у себи закључана са олујама“). У том светом простору „нетакнутости бића“ садржана је сва нада у лепоту која спасава свет („Свевишњи, чувај нам те пределе астрала“), јер су ти нетакнути предели мера чистог духа у којима је могуће измирење са сопственим бићем. Отуда се песник јавља као биће најближе Богу, коме је немогуће „убити жељу за лепотом“, обасјан светлошћу као еманацијом божанског (песник је онај који носи „светлост на длану“).

Свест о пролазности и смртности, с једне стране, и могућност надживљавања живота стварањем, на другој, именује песничко и филозофско становиште Зорице Крстовић изразом Емануела Мунијеа „трагични оптимизам“. Песник је страдалник и песник је победник, јер је мером свога песничког талента истовремено дарован и кажњен – он види будућност и не губећи из вида прошлост, опомиње, упозорава, наговештава оно што ће доћи („Песници не познају границе / Одвојени од рационалног / бића спознаје, помешаним бојама / сликају најневероватније / оде свог неуралгичног сна“). Стваралаштво је самопотврђивање и стваралаштво је самоодрицање – јер „задобијена писана бол је оно што прецизно циља и не лута“. У модерној поезији, а то поезија Зорице Крстовић свакако јесте, не пева песник него реч, дакле реч је она која води песника, а не песник њу („да сам гост у стиху сопствене песме“). Реч је, дакле, о творевини која надраста самог песника, о самоеманципацији песме као највишем изазову стваралаштва, што још једном потврђује снажну везу са неосимболистичком поезијом и поетиком.

Осим тога, збирку карактерише изразит лирски сензибилитет, што се на нивоу стилског израза показује као лирска рефлексивност, нарочито у оном броју песама са љубавном тематиком, која по својој оријентацији никада није само то, где синкретизам емоције и рација даје један виши квалитет у односу на основну идеју песме. Тај укрштај мисли и емоције, који је ова песникиња успела да створи доказује не само песнички дар, него пре свега песничку префињеност да кроз филозофску мисао не изгуби везу са сопственим срцем, нити да изражен емотивни набој појединих песама за тренутак успе да доведе у питање дубоко промишљање песникиње над суштинама света и човека. Тај разум срца јесте јединствен, аутентични код поезије Зорице Крстовић. А до тога се долази, по речима саме песникиње, једино „брушењем и лепотом духа“. У томе лежи највиша вредност и њена највећа драж.

Из рецензије збирке: Зорица Крстовић, Светлост над дланом, Графички атеље Богдановић, 2016.

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, О преплетености

»Пут је препун истинског жртвовања.

Шипражје које закрчује стазу је било шта

што те спречава у томе, сваки страх да можеш

да будеш разбијен у парампарчад као боца.

Овај пут изискује храброст и издржљивост,

а ипак је препун отисака ногу! Ко су

ти сапутници? Они су пречаге

на твојим мердевинама. Искористи их!

У друштву ти се напредовање убрзава.

Можеш бити срећан што се уопште крећеш,

али са другима ћеш стићи даље, и брже.

Човек који сам безбрижно одлази

до царинарнице да плати царину,

ићи ће још лакшег срца

кад су пријатељи са њим.

Сваки пророк тражио је себи сродне.

Нема користи од зида који сам стоји,

али саставите три или четири зида

и они ће подупирати кров и очувати

жито сувим и здравим.

Када се мастило удружи са налив-пером, дотад празан папир

може нешто да саопшти. Рогози и трске морају да буду

уплетени да би били употребљиви као асура. Да нису

преплетени, ветар би их одувао.

Исто тако, Бог је удружио

створења у парове, и доделио им друговање.«

(...)

Џ. Руми, Једино Све, препевао Александар Ђусић са Александром Љубишом

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, Краљ, служавка и лекар

Знаш ли због чега огледало твоје душе

не даје тако јасан одраз као што би могло?

Зато што је рђа почела да га прекрива.

Треба му чишћење.

Ево приче

о унутрашњем стању које називам огледалом душе.

Некада давно био један краљ

који беше моћан у оба своја краљевства,

у видљивом као и у духовном.

Једног дана док је јахао у лову, спазио је једну девојку

чија га је лепота задивила.

Као што беше обичај,

дао је њеној породици велику своту новца и затражио

да девојка дође и буде слушкиња у дворцу. Заљубио се у њу.

Груди су му подрхтавале од узбуђења

попут крила птице тек гурнуте у крлетку.

Но, чим је стигла она се разболела.

Краљ је био налик оном човеку који је имао магарца,

али не и седло за товар. Онда је купио седло,

али вукови су му заклали магарца.

Имао је крчаг за воду,

али не и воду. Затим је пронашао воду, али крчаг је

пао и разбио се.

Сазвао је своје лекаре.

»У вашим су рукама оба наша живота. Њен живот

је мој живот. Ко год да је излечи добиће

оно највредније из моје ризнице, корал опточен

бисерима, све што пожели!«

»Даћемо све од себе. Сваки од нас

чини чуда у свом домену.

Нема сумње да смо у стању да нађемо лек.«

Пропустили су,

поносни на своје знање, да кажу Ако Бог да.

Нећу да кажем да би само изговарање тих речи помогло.

У основи тог пропуста биле су хладноћа

и стегнутост душе. Многи људи

не кажу Иншалах, а ипак целом њиховом душом

све време одјекује та реч!

И тако су се лекари дали на посао,

али шта год да су покушавали, девојка је бивала све блеђа

и мршавија. Деловање лекова било је

супротно њиховим очекивањима.

Краљ је схватио

да су његови лекари беспомоћни и бескорисни. Босоног је отрчао

до џамије. Клекао је на молитвену простирку

и натопио је сузама.

Изгубио се у том стању и заборавио на себе,

а када је изашао из њега изговорио је ову молитву:

»Ти знаш шта се овде крије. Ја не знам шта да радим.

Рекао си: ''И поред тога што знам све тајне,

ипак их ти објави својим делом.''«

Из свег гласа је преклињао за помоћ, и океан милости

појавио се над њим. Усред плача је заспао

на молитвеној простирци.

У сну му се приказао један старац.

»Добри краљу,

имам вест за тебе. Сутра ће ти доћи један странац.

Ја сам га послао. Он је лекар којем можеш веровати.

Послушај га.«

У праскозорје, краљ је седео

на осматрачници на крову. Видео је како долази

неки човек налик освиту. Потрчао му је у сусрет.

Попут два пливача који воле воду, душе им се спојише

без ушивања и без шавова.

Краљ рече:

»Ти си мој вољени, а не девојка! Али у овој стварности

дела произилазе једна из других.

Шта треба да урадим?«

Требало би да увек тражимо дисциплину.

Човек без самоконтроле не може стећи милост.

И, он не наноси штету једино себи. Недисциплиновани људи

пале пожар свуда око себе!

Једном се трпеза са храном

спустила са неба да нахрани Мојсија

и његов народ, кад се изненада зачуше гласови

из гомиле: »А где је бели лук?«

и: »Хоћемо и сочиво!«

Хлеб и чиније са храном милости

наједном нестадоше, и сви су морали и даље да копају

мотикама и да косе дугачким косама.

Онда је Исус посредовао и послао још тацни са јелом.

Али, поново су неки дрски људи показали непоштовање.

Грабили су јело као да га нема довољно,

мада им је Исус

стално понављао: »Ове хране неће понестати.

Увек ће бити ту.«

Бити сумњичав и алав

кад величанство наступи је највећа могућа дрскост.

Капије се затворише.

Одбиј да даш, и кишни облаци

неће се појавити. Када се сви све време

одају сексу, епидемија се шири

на све стране. Када се осећаш туробно,

то је зато што не величаш. Непоштовање и

одсуство дисциплине лишавају ти душу светлости. Краљ је раширио

руке и загрлио побожног лекара. Пољубио га је

у руку и у чело и упитао како је путовао.

Показивао је искрено интересовање за тог човека

који му је био најављен у сну.

Повео га је до почасног места за столом.

»Коначно сам се уверио шта стрпљење може да донесе:

овога чије лице пружа одговор на свако питање, који је

у стању да самим погледом одреши чвор

ученог разматрања.

Ти преводиш оно што је у нама.

Када би ти нестао, ова пространа одаја за састанке

смањила би се и постала клозет. Заштити нас.«

Разговарали су и јели духовно јело. Затим краљ

узе лекара за руку и поведе га тамо

где је девојка лежала, саопштавајући му историју

њене болести.

Лекар јој је опипао пулс,

испитао боју коже и мокраћу. »Ваши исцелитељи

нису јој помогли. Чак су и погоршали ствар.

Они не разумеју унутрашња стања.«

Разјаснила му се

тајна њене агоније, али није рекао краљу

шта је у питању. Тајна беше у љубави, наравно.

Љубавне бољке разликују се од свих осталих.

Љубав је астролаб који опажа Божје мистерије.

Земаљска љубав, духовна љубав, свака љубав

у њих је загледана, и шта год да покушам да кажем

објашњавање љубави је мучно!

Коментари разјасне

понешто, али у случају љубави ћутање је разговетније.

Перо све може да нажврља, али кад покуша

да напише љубав, оно се ломи.

Желиш ли да растумачиш љубав,

искључи интелект и пусти га нек лежи

доле у блату. Од њега нема вајде.

Желиш доказ да сунце постоји, и зато целе ноћи

остајеш будан говорећи о њему. На крају заспиш

док сунце почиње да се рађа.

Гледај га! Ништа

на целом свету није чудесније од сунца.

То још више важи за сунце душе. Оно нема јучерашњицу!

Природно сунце је без премца, али могуће је

замислити нешто попут њега.

Са духовним сунцем

ништа се не може поредити, ни унутрашње ни спољашње.

Замисао не може да га обухвати. Лозинка за то сунце,

Шемс, појавила се,

и све се сакрило. Сада ми Хусам

додирује руку. Жели да опет говорим о Шемсу.

Не сада, Хусаме. Не знам како да натерам речи

да имају смисла, или да величају. У дому Пријатеља ништа

суштинско не може се рећи. Пусти да само будем овде.

Али Хусам преклиње: »Нахрани ме! Пожури! Време је

стрми ход наниже. Суфи треба да буде дете тренутка.

Зар ти ниси суфи? Не реци сутра или касније!«

Одговарам му:

»Боље је да особеност Пријатеља буде увијена

у причу. Нека се мистерија покаже путем оног што људи

говоре у близини заљубљених, а не кроз оно што

љубавници говоре једно другом.«

»Не! Хоћу да то буде

што је могуће огољеније и искреније. Ја не носим кошуљу

кад лежем у кревет са вољеним бићем!«

»О, Хусаме.

Ако би ти Пријатељ пришао потпуно наг, твоје груди то не би

издржале. Ти више не би био овде, у свом телу. Затражи

оно што желиш, али у извесним границама.

Један штапић не може да подупре планину.

Кад би то унутарње сунце којим се одржава постојање

пришло само мало ближе, све би

било спаљено. Не тражи то.

Засад не спомињи више Шемса Табриског.«

Овоме нема краја.

Вратимо се на почетак,

на крај приче

о краљу и девојци болесној од љубави

и светом лекару, који рече:

»Оставите ме насамо са њом.«

А кад их оставише, он тихо поче:

»Одакле си? Ко су твоји рођаци тамо? Ко ти је још близак

у том крају?«

Наставио је да се уљудно распитује

о њеном животу. Када неко босоног нагази на трн,

одмах подигне стопало на колено и иглом тражи то место,

а када не може да пронађе трн,

он болно место овлажи пљувачком.

Често је тешко извадити трн.

Колико је још теже кад је трн у срцу!

Када би сви могли да пронађу тај трн у себи,

овде би било много више мира!

Неко подметне

бусен чичка под реп магарца. Магарац не зна

шта му смета. Напросто почиње да скаче

и да се рита.

Да би одстранио трн, проницљив лекар

мора да дође и да истражује.

Зато се божански лекар

распитивао о њеним пријатељима и држао је за руку

да јој осети пулс.

Много тога је испричала о своме дому,

навела многа имена, а он би за њом понављао та имена

да би проверио реакцију пулса.

Коначно ју је упитао:

»Када идеш у друге градове, где одлазиш најрадије?«

Она каза једно место, па друго, где је куповала хлеб

а где со, описујући куће, све док он у једном тренутку

не изговори реч Самарканд!

Драги град сладак као бомбона.

Поцрвенела је. Застаде јој дах. О, па она воли једног

златара из Самарканда! Ужасно јој недостаје.

»Где тачно

он станује?«

»Прва кућа до моста у улици Гатафар.«

»Сад могу да те излечим. Не бој се. Учинићу ти оно

што киша чини ливади. Али никоме не говори

о овоме, а понајмање краљу. Кад језгро љубави

у твојим грудима постане гроб те тајне,

онда ће оно што желиш брзо постати твоје.«

Семе мора да се сакрије

у земљу да би се показало све што се у њему налази.

Девојка је почела да се опоравља. Веровала му је.

Лекар је отишао краљу и испричао му део приче.

»Уз неки изговор морамо да доведемо овамо извесног

златара из Самарканда. Примами га обећањем

богатства и почасти.«

Краљеви гласници одоше са отменим одорама и парама

и с лакоћом наговорише човека да напусти

своју породицу и свој град.

Дојахао је на арапском коњу

пред краља и лекара, који краљу рече:

»Удај девојку за овог човека,

и она ће бити потпуно излечена.«

Тако је и учињено,

и ово двоје су се пола године волели и водили љубав

и нашли потпуно задовољење једно у другом.

Девојка је поново била савршено здрава.

А онда је лекар златару дао напитак од неких трава,

те овај поче да побољева.

Његова лепота је венула,

а снага опадала. Мало-помало он постаде

упалих образа, жутичав и ружан,

и девојка престаде

да га воли. Љубав која се заснива на физичкој лепоти

није никаква љубав.

»Овај свет је планина. Оно што ми

радимо је викање. Враћа нам се његов одјек.«

Златар то изговори и издахну. Изабери да волиш онога

који не умире.

Не реци: »Али како то могу да урадим?«

Оног милосрдног није тешко наћи.

Него, шта је са

лекаревим тровањем сиротог златара! То није учињено

ради краљеве користи. Разлог тога је мистерија

равна Кидровом пресецању дечаковог грла.

Све што је

лекар учинио било је по Божјој вољи. Кидр је

потопио чамац, али то ипак беше исправно.

Када некога

усмрти лекар попут овога, то је доброчинство,

премда не мора тако да изгледа.

Дете плаче

када га први пут шишају, али не и мајка. Такав лекар је

орган једне веће великодушности. Он одузима једно

а заузврат даје стотину.

Не процењуј његове поступке

по ономе што би ти учинио. Ти не живиш

без остатка у истини као он.

Џ. Руми, Једино Све, препевао Александар Ђусић са Александром Љубишом

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, Реци да сам ти

Ја сам честице прашине у светлости сунца.

Ја сам округло сунце.

Честицама прашине кажем: Зауставите се.

Сунцу: Настави да се крећеш.

Ја сам јутарња измаглица,

и дисање вечери.

Ја сам вихор у највишим гранама луга,

и ударање таласа о хрид.

Јарбол, крма, кормилар, и кобилица,

ја сам уз то и корални гребен на који они тону.

Ја сам дрво са дресираним папагајем у крошњи.

Ћутање, мисао, и глас.

Мелодични ваздух што излази из флауте,

варница из камена, светлуцање

метала. У исти мах и свећа

и лептирица што махнито око ње облеће.

Ружа, и славуј

изгубљен у мирису.

Ја сам сви степени постојања, кружећа галаксија,

свесност у развоју, уздизање

и отпадање. Оно што јесте,

и оно што није. Ти који познајеш

Џелалудина, Ти једно

у свима и свему, реци ко

сам ја. Реци да

сам Ти.

Џ. Руми, Једино Све, препевао Александар Ђусић са Александром Љубишом

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, Постоји место

Постоји место,
где тишина речи рађа,
место,
где се шапат срца буди.
Постоји место,
где гласови о лепоти Твојој поју,
место,
где дах сваки слику Твоју,
у моју душу
уписује.

Руми, Песме, препевао Александар Мирковић

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, Изван круга

Постоји поље што ван круга лежи,
појмова наших о добру и о злу.
Срешћемо се тамо, њему само тежи!
На земљи нема места сусрету.

Цвећем ће поље душу обгрлити.
Свет је тад препун, а празно звечи реч,
Идеје, језик, израз – „ја и ти“
у тренутку том смисао губе већ.

Нестало је „ја“
нестало је „ти“…

Руми, Песме, препевао Александар Мирковић

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, Где све је музика

Ове дарове од Пријатеља, рухо

од коже и вена, учитеља под њима

- носи их и постани школа,

са искуснијим шеиком крај себе.

~ ~ ~

Мајстор је ишчупао трску из тршчака,

издубио рупе у њој, и назвао је људским бићем.

Отада, она дирљиво оплакује патњу

растајања, никад не помињући умеће

које јој је подарило живот свирале.

~ ~ ~

Понизно живљење не унижава. Оно испуњава.

Повратак безазленијем бићу доноси мудрост.

Када човек измишља бајку за своје дете,

слушајући је он постаје и отац и дете

у исти мах.

~ ~ ~

Ти који се рађаш и доносиш мистерије,

твој громки глас чини нас пресрећним.

Урликни, лаве срца,

и распори ме!

~ ~ ~

Делегација птица дошла је Соломону жалећи се:

»Због чега ти никада не критикујеш славуја?«

»Због тога што је моја пракса«, објасни славуј

уместо Соломона, »другачија. Ја певам

од средине марта до средине јуна. Осталих

девет месеци, док ви

настављате да цвркућете,

ја ћутим.«

~ ~ ~

Ако желиш оно што видљива стварност

може да пружи, ти си особље.

Ако желиш невидљиви свет,

не живиш своју истину.

Обе жеље су бесмислене,

али биће ти опроштено што заборављаш

да је оно што истински желиш

ошамућујућа радост љубави.

~ ~ ~

Све на коцку због љубави стави,

ако си право људско биће.

Ако ниси, напусти

овај скуп.

Половична срчаност не досеже

до узвишености. Кренеш

да нађеш Бога, а онда се свако мало

заустављаш и траћиш време

у друмским кафанама лишеним духа.

~ ~ ~

Док се чамцем спуштамо низ брзи поток,

чини се као да дрвеће на обали

јури поред нас. Оно што изгледа

да се око нас мења

заправо је одмицање нашег чамца

који напушта овај свет.

~ ~ ~

Читавог живота гледали смо

једно друго у лице.

И данас беше исти случај.

Како чувамо нашу љубавну тајну?

Говоримо обрвом обрви,

а очима чујемо.

Џ. Руми, Једино Све, препевао Александар Ђусић са Александром Љубишом