Категорије

недеља, 19. фебруар 2017.

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, Краљ, служавка и лекар


Знаш ли због чега огледало твоје душе
не даје тако јасан одраз као што би могло?
Зато што је рђа почела да га прекрива.
Треба му чишћење.
Ево приче
о унутрашњем стању које називам огледалом душе.
Некада давно био један краљ
који беше моћан у оба своја краљевства,
у видљивом као и у духовном.
Једног дана док је јахао у лову, спазио је једну девојку
чија га је лепота задивила.
Као што беше обичај,
дао је њеној породици велику своту новца и затражио
да девојка дође и буде слушкиња у дворцу. Заљубио се у њу.
Груди су му подрхтавале од узбуђења
попут крила птице тек гурнуте у крлетку.
Но, чим је стигла она се разболела.
Краљ је био налик оном човеку који је имао магарца,
али не и седло за товар. Онда је купио седло,
али вукови су му заклали магарца.
Имао је крчаг за воду,
али не и воду. Затим је пронашао воду, али крчаг је
пао и разбио се.
Сазвао је своје лекаре.
»У вашим су рукама оба наша живота. Њен живот
је мој живот. Ко год да је излечи добиће
оно највредније из моје ризнице, корал опточен
бисерима, све што пожели!«
»Даћемо све од себе. Сваки од нас
чини чуда у свом домену.
Нема сумње да смо у стању да нађемо лек.«
Пропустили су,
поносни на своје знање, да кажу Ако Бог да.
Нећу да кажем да би само изговарање тих речи помогло.
У основи тог пропуста биле су хладноћа
и стегнутост душе. Многи људи
не кажу Иншалах, а ипак целом њиховом душом
све време одјекује та реч!
И тако су се лекари дали на посао,
али шта год да су покушавали, девојка је бивала све блеђа
и мршавија. Деловање лекова било је
супротно њиховим очекивањима.
Краљ је схватио
да су његови лекари беспомоћни и бескорисни. Босоног је отрчао
до џамије. Клекао је на молитвену простирку
и натопио је сузама.
Изгубио се у том стању и заборавио на себе,
а када је изашао из њега изговорио је ову молитву:
»Ти знаш шта се овде крије. Ја не знам шта да радим.
Рекао си: ''И поред тога што знам све тајне,
ипак их ти објави својим делом.''«
Из свег гласа је преклињао за помоћ, и океан милости
појавио се над њим. Усред плача је заспао
на молитвеној простирци.
У сну му се приказао један старац.
»Добри краљу,
имам вест за тебе. Сутра ће ти доћи један странац.
Ја сам га послао. Он је лекар којем можеш веровати.
Послушај га.«
У праскозорје, краљ је седео
на осматрачници на крову. Видео је како долази
неки човек налик освиту. Потрчао му је у сусрет.
Попут два пливача који воле воду, душе им се спојише
без ушивања и без шавова.
Краљ рече:
»Ти си мој вољени, а не девојка! Али у овој стварности
дела произилазе једна из других.
Шта треба да урадим?«
Требало би да увек тражимо дисциплину.
Човек без самоконтроле не може стећи милост.
И, он не наноси штету једино себи. Недисциплиновани људи
пале пожар свуда око себе!
Једном се трпеза са храном
спустила са неба да нахрани Мојсија
и његов народ, кад се изненада зачуше гласови
из гомиле: »А где је бели лук?«
и: »Хоћемо и сочиво!«
Хлеб и чиније са храном милости
наједном нестадоше, и сви су морали и даље да копају
мотикама и да косе дугачким косама.
Онда је Исус посредовао и послао још тацни са јелом.
Али, поново су неки дрски људи показали непоштовање.
Грабили су јело као да га нема довољно,
мада им је Исус
стално понављао: »Ове хране неће понестати.
Увек ће бити ту.«
Бити сумњичав и алав
кад величанство наступи је највећа могућа дрскост.
Капије се затворише.
Одбиј да даш, и кишни облаци
неће се појавити. Када се сви све време
одају сексу, епидемија се шири
на све стране. Када се осећаш туробно,
то је зато што не величаш. Непоштовање и
одсуство дисциплине лишавају ти душу светлости. Краљ је раширио
руке и загрлио побожног лекара. Пољубио га је
у руку и у чело и упитао како је путовао.
Показивао је искрено интересовање за тог човека
који му је био најављен у сну.
Повео га је до почасног места за столом.
»Коначно сам се уверио шта стрпљење може да донесе:
овога чије лице пружа одговор на свако питање, који је
у стању да самим погледом одреши чвор
ученог разматрања.
Ти преводиш оно што је у нама.
Када би ти нестао, ова пространа одаја за састанке
смањила би се и постала клозет. Заштити нас.«
Разговарали су и јели духовно јело. Затим краљ
узе лекара за руку и поведе га тамо
где је девојка лежала, саопштавајући му историју
њене болести.
Лекар јој је опипао пулс,
испитао боју коже и мокраћу. »Ваши исцелитељи
нису јој помогли. Чак су и погоршали ствар.
Они не разумеју унутрашња стања.«
Разјаснила му се
тајна њене агоније, али није рекао краљу
шта је у питању. Тајна беше у љубави, наравно.
Љубавне бољке разликују се од свих осталих.
Љубав је астролаб који опажа Божје мистерије.
Земаљска љубав, духовна љубав, свака љубав
у њих је загледана, и шта год да покушам да кажем
објашњавање љубави је мучно!
Коментари разјасне
понешто, али у случају љубави ћутање је разговетније.
Перо све може да нажврља, али кад покуша
да напише љубав, оно се ломи.
Желиш ли да растумачиш љубав,
искључи интелект и пусти га нек лежи
доле у блату. Од њега нема вајде.
Желиш доказ да сунце постоји, и зато целе ноћи
остајеш будан говорећи о њему. На крају заспиш
док сунце почиње да се рађа.
Гледај га! Ништа
на целом свету није чудесније од сунца.
То још више важи за сунце душе. Оно нема јучерашњицу!
Природно сунце је без премца, али могуће је
замислити нешто попут њега.


Са духовним сунцем
ништа се не може поредити, ни унутрашње ни спољашње.
Замисао не може да га обухвати. Лозинка за то сунце,
Шемс, појавила се,
и све се сакрило. Сада ми Хусам
додирује руку. Жели да опет говорим о Шемсу.
Не сада, Хусаме. Не знам како да натерам речи
да имају смисла, или да величају. У дому Пријатеља ништа
суштинско не може се рећи. Пусти да само будем овде.
Али Хусам преклиње: »Нахрани ме! Пожури! Време је
стрми ход наниже. Суфи треба да буде дете тренутка.
Зар ти ниси суфи? Не реци сутра или касније!«
Одговарам му:
»Боље је да особеност Пријатеља буде увијена
у причу. Нека се мистерија покаже путем оног што људи
говоре у близини заљубљених, а не кроз оно што
љубавници говоре једно другом.«
»Не! Хоћу да то буде
што је могуће огољеније и искреније. Ја не носим кошуљу
кад лежем у кревет са вољеним бићем!«
»О, Хусаме.
Ако би ти Пријатељ пришао потпуно наг, твоје груди то не би
издржале. Ти више не би био овде, у свом телу. Затражи
оно што желиш, али у извесним границама.
Један штапић не може да подупре планину.
Кад би то унутарње сунце којим се одржава постојање
пришло само мало ближе, све би
било спаљено. Не тражи то.
Засад не спомињи више Шемса Табриског.«
Овоме нема краја.
Вратимо се на почетак,
на крај приче
о краљу и девојци болесној од љубави
и светом лекару, који рече:
»Оставите ме насамо са њом.«
А кад их оставише, он тихо поче:
»Одакле си? Ко су твоји рођаци тамо? Ко ти је још близак
у том крају?«
Наставио је да се уљудно распитује
о њеном животу. Када неко босоног нагази на трн,
одмах подигне стопало на колено и иглом тражи то место,
а када не може да пронађе трн,
он болно место овлажи пљувачком.
Често је тешко извадити трн.
Колико је још теже кад је трн у срцу!
Када би сви могли да пронађу тај трн у себи,
овде би било много више мира!
Неко подметне
бусен чичка под реп магарца. Магарац не зна
шта му смета. Напросто почиње да скаче
и да се рита.
Да би одстранио трн, проницљив лекар
мора да дође и да истражује.
Зато се божански лекар
распитивао о њеним пријатељима и држао је за руку
да јој осети пулс.
Много тога је испричала о своме дому,
навела многа имена, а он би за њом понављао та имена
да би проверио реакцију пулса.
Коначно ју је упитао:
»Када идеш у друге градове, где одлазиш најрадије?«
Она каза једно место, па друго, где је куповала хлеб
а где со, описујући куће, све док он у једном тренутку
не изговори реч Самарканд!
Драги град сладак као бомбона.
Поцрвенела је. Застаде јој дах. О, па она воли једног
златара из Самарканда! Ужасно јој недостаје.
»Где тачно
он станује?«
»Прва кућа до моста у улици Гатафар.«
»Сад могу да те излечим. Не бој се. Учинићу ти оно
што киша чини ливади. Али никоме не говори
о овоме, а понајмање краљу. Кад језгро љубави
у твојим грудима постане гроб те тајне,
онда ће оно што желиш брзо постати твоје.«
Семе мора да се сакрије
у земљу да би се показало све што се у њему налази.
Девојка је почела да се опоравља. Веровала му је.
Лекар је отишао краљу и испричао му део приче.
»Уз неки изговор морамо да доведемо овамо извесног
златара из Самарканда. Примами га обећањем
богатства и почасти.«
Краљеви гласници одоше са отменим одорама и парама
и с лакоћом наговорише човека да напусти
своју породицу и свој град.
Дојахао је на арапском коњу
пред краља и лекара, који краљу рече:
»Удај девојку за овог човека,
и она ће бити потпуно излечена.«
Тако је и учињено,
и ово двоје су се пола године волели и водили љубав
и нашли потпуно задовољење једно у другом.
Девојка је поново била савршено здрава.
А онда је лекар златару дао напитак од неких трава,
те овај поче да побољева.
Његова лепота је венула,
а снага опадала. Мало-помало он постаде
упалих образа, жутичав и ружан,
и девојка престаде
да га воли. Љубав која се заснива на физичкој лепоти
није никаква љубав.
»Овај свет је планина. Оно што ми
радимо је викање. Враћа нам се његов одјек.«
Златар то изговори и издахну. Изабери да волиш онога
који не умире.
Не реци: »Али како то могу да урадим?«
Оног милосрдног није тешко наћи.
Него, шта је са
лекаревим тровањем сиротог златара! То није учињено
ради краљеве користи. Разлог тога је мистерија
равна Кидровом пресецању дечаковог грла.
Све што је
лекар учинио било је по Божјој вољи. Кидр је
потопио чамац, али то ипак беше исправно.
Када некога
усмрти лекар попут овога, то је доброчинство,
премда не мора тако да изгледа.
Дете плаче
када га први пут шишају, али не и мајка. Такав лекар је
орган једне веће великодушности. Он одузима једно
а заузврат даје стотину.
Не процењуј његове поступке
по ономе што би ти учинио. Ти не живиш
без остатка у истини као он.


Џ. Руми, Једино Све, препевао Александар Ђусић са Александром Љубишом

Нема коментара:

Постави коментар