Миодраг Павловић, ДОЛАЗАК МУЗА

 

Песма је суштаство и зато не може

да тече у недоглед, њоме се хране Музе,

а оне једу у одређено време

као звери. Ретко их је ко видео на делу.

Стога постоје замене, метафоре –

пример: кад месо иза решетака једу пантери.

Пун поштовања чувар их дарује месом

у париском зоолошком врту, поподне.

Пантери црни, али одевени у помодне пеге

споро кидају залогаје размишљајући

шта се од њих очекује поводом ове згоде.

Сликар, песник и астролог устају на ноге

Балдазаре Перуци, Плес Аполона и муза 

пред призором џиновских костију

које су ипак делови људског тела.

Љубав је давна између чељусти зверске

и човечанског рода: однос пун чежње

увежбан у пећини где је племе давало

на грижење своје првенце и владала је

потпуна надмоћ животињског царства

што га је заступало код мајке-земље.

Свештеник је био ловац, увек спреман

на скотолоштво, као и Леда која је радо

примала лабуда подлог.

                              Онда су дошле музе

и донеле значења пренесена: настаје песма

и она враћа Адаму његова ребра.