Миодраг Павловић, УЗ ТИЦИЈАНОВО ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ЦРКВИ САН САЛВАТОР, ВЕНЕЦИЈА

 

Зар заиста да се представи Преображење? Како

Мојсије да гледа у Христа, где руке да се пруже?

Апостоли падају; толико је њихово запрепашћење,

пред нечим што се не види,

нит ико да наслика може:

тело које своју природу мења.

Да ли су уметности ниже од Идеја

којих без казивања илʼ представљања сликом

заправо и нема? Како се за Тајном Вечером

седи, говори, једе? У чему је разлика

између Свадбе у Кани, Гозбе код Платона

и обреда напоредне издаје и посвећења?

Тицијан, Преображење

Није ли то мноштво ликова само дражење

којем треба супротставити завесе разума и стид?

Достићи блискост иза оног што нуди

телесни занос и раскошни вид?

                              Зауставити се

у незамисливом и надати се да оно има

своју тачност и знак: линију, слог и зид?

Простору дати слободу, пробити се кроз слику?

И та је мисао морала на ум пасти

и бити воља која крчи шуму: одавно су предвиђени

иконокласти.

                    Део је наше душе с њима.

Слика се у сећању кида.

И раставља се на делове, у снима.