Категорије

четвртак, 17. новембар 2016.

БОШКО ПЕТРОВИЋ, „Писање је освешћивање"


-                                -  Шта за вас значи писање?

- Писање, кад га је једном почео практиковати, и ако га оно задовољава, доводи човека у положај коме се није надао, пред нове изгледе такође, пред могућности којих захтеве ко зна да ли ће моћи задовољити. То су разноврсности које човек није кадар ни обухватити погледом све, разноврсности ближе, даље и све даље; и он се од једне креће ка другој, трећој, као на путовању које, међутим, није праволинијско; а на којем ко зна да ли ће досећи сврху – ону коју он и не види, али које, по логици ствари, мора бити. Питање, исто тако, да ли ће и хтети, тј. моћи, – јер у овом послу , хтети и моћи, или обратно, изванредно су истоветни. – Али оставимо то сада некој другој прилици и теорији.
Можда би се могло рећи да је свему у основи оно што, засада још увек тражећи праву реч, називам освешћивањем, а што, опет, није ствар нимало тајанствена. Забележите, ако и не водите дневник, нешто из свог данашњег дана па прочитајте то сутра: видећете како је тај протекли дан, и ви онолико у њему, добио некакав облик који незабележени дани немају. То је писање, или још тачније, то је већ сама реч, и изговорена, по оној изредној Његошевој примедби у Шћепану Малом, а о правом значењу и значају битке на Цареву Лазу, које је још несвесно учесницима:

Јошт не знате шта сте урадили
Док чујете од вјешта гуслара.

Писање је схватање доживљаја у свету, и света око њега, а одређивањем себе према њима; одређивањем које има атрибуте практичног и неопозивог чина. И које је најбоље ако је изведено лако и одлучно, секом оштрог мача (али како је то ретко и тешко!) Писање је такво освешћивање или схватање свега онога што се у њ ставља, заједно са писцем, чија је плашљива сенка свеукупна његова истока, ипак.
         То је писање. Као што се назире, пишућему је оно пре свега обликовање његовог лика у свету неких трајнијих закона. Оно је његово налажење и сналажење, и то не само духовно него и физичко што је изванредна и неочекивана последица безазленог и једноставног чина исписивања речи по хартији, и истовремено потпун доказ његове материјалне тежине. Рилке је њоме – сасвим логично баш он –а заокупљен пре свега. За потребу писања он каже да је она само једна, било да изгледа духовна или телесна; јер и духовно стварање потиче од физичкога, исте је природе с њим и као неко тише је, усхићеније и вечније понављање телеснога сладострашћа.
         То значи и тако делује писање, и уколико је он њиме више тако ангажован, утолико оно писцу више значи и на читаоца више делује. Степени снаге ангажмана могу при томе бити, и јесу, различити, њихово трајање такође. Али као чињеница, оно постоји код свих и код свих значи исто. Писцу, писање је пре свега, у корену, самоналажење у свету који му је дат. Оно пак што бива даље, све мање је једино у његовој руци.


Б. Петровић, Усмена реч, Матица српска, Нови Сад, 1991. 

Нема коментара:

Постави коментар