НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, Духовни лик Достојевског

Човек који се унео у свет Достојевског постаје нови човек, откривају му се нове димензије бића. Достојевски – то је велики револуционар духа.

„И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе.“

(Јн, I, 5)

Ја немам намере да пишем књижевно-историјско истраживање о Достојевском, нити сматрам за потребно да приказујем његову биографију и карактеристику личности. Још мање ће моја књига бити некаква етида из области „књижевне критике“ – врсте стваралаштва коју ја не ценим много. Такође се не би могло казати да ја приступам Достојевском с психолошке тачке гледишта, да откривам његову „психологију“. Мој задатак је другачији. Мој рад се може сврстати у област пнеуматологије, а не психологије. Желео бих да прикажем дух Достојевског, да осветлим оно најдубље осећање света и да интуитивно прикажем његово схватање света. Достојевски није био само велики уметник, он је био такође велики мислилац и човек видовит у стварима духа. Он је велики и генијални дијалектичар, највећи руски метафизичар.

Идеје имају значајну, централну улогу у стваралаштву Достојевског. И генијална идејна дијалектика не заузима ништа мање значајно место код Достојевског него његова необична психологија. Дијалектика идеја је специфични род његовог стваралаштва. Својом уметношћу он је проникао у првобитне основе живота идеја и живот идеја прожима његово стваралаштво. Код њега идеје живе органским животом, имају своју неумитну животну судбину. Тај живот идеја је динамичан, у њему нема ничег статичког, нема заустављања, нема ничег окошталог. И Достојевски истражује динамичке процесе у животу идеја. У његовом стваралаштву осећа се ватрена бура идеја. Живот идеја протиче у усијаној, ватреној атмосфери – хладних идеја код Достојевског нема, њега оне не занимају.

Уистину, има нечег од Хераклитовог духа код Достојевског. Све је код њега ватрено и динамично, све се креће кроз противуречности и борбе. Идеје у његовом делу нису замрзнуте, статичне категорије; не, то су ватрене бујице. Све идеје Достојевског су у вези са човековом судбином, са судбином света, са судбином Бога. Идеје одређују судбину. Идеје Достојевског су дубоко онтолошке, везане су за биће, енергичне су и динамичне. У идеји је концентрисана и скривена разорна снага динамита. И Достојевски показује како експлозије идеја разарају и доносе пропаст. Но, у идеји је такође концентрисана и скривена и енергија која васкрсава и обнавља. Свет идеја Достојевског је веома особен, сасвим оригиналан, по свему другачији од Платоновог света идеја. Идеје Достојевског – то нису праслике бића, нису првобитне суштине, нити су, наравно, норме, него судбине бића, првобитна ватрена енергија. Но, он је, ништа мање него Платон, истицао одлучујуће значење идеје. Упркос данашњој моди која иде за тим да одриче самостално значење идеја и да сумња у њихову вредност код сваког писца, Достојевском не можемо приступити, не можемо га схватити, ако се не удубимо у његов богати и особени свет идеја.

ИНТЕГРАЛНА ДУХОВНА ПОЈАВА

Стваралаштво Достојевског је прави празник и пир мисли. И они који одбијају да учествују у том пиру, само на основу тога што су у својој скептичкој рефлексији посумњали у вредност сваке мисли и сваке идеје, осуђују себе на тужно, јадно и сиромашно таворење. Достојевски открива нове светове. Ти су светови у стању бурног кретања. Кроз те светове и њихова кретања одгонетају се људске судбине. Они који своја интересовања своде само на психологију, који се занимају само за формалну страну уметности, затварају себи приступ у те светове и неће никада схватити оно што се открива у стваралаштву Достојевског. И ево, ја настојим да продрем у саму дубину света идеја Достојевског, да схватим његов поглед на свет. Шта је то пишчев поглед на свет? То је његово поимање света, његово интуитивно проникнуће у најдубље суштине света. А то је оно што се открива ствараоцу о свету, о човеку, о животу. Достојевски је имао своје откровење и ја желим да га схватим.

Поглед на свет Достојевског није апстрактни систем идеја; такав систем не треба тражити код уметника; нешто слично једва да је уопште и могуће. Схватање света код Достојевског – то је његова генијална интуиција људске судбине и судбине света. То је уметничка интуиција, али не само уметничка, то је такође идејна, сазнајна, филозофска интуиција – то је гносис. Достојевски је био у неком особеном смислу гностичар. Његово стваралаштво је знање, наука о духу. Његово схватање света је пре свега, и у највећој мери динамично и ја настојим да га схватим у тој његовој динамичности. С те динамичке тачке гледишта код Достојевског нема никаквих противречности. Он реализује принцип coincidentia oppositorum. Из преданог читања Достојевског свако треба да изађе обогаћен знањем. И то бих знање желео да прикажем у целини.

О Достојевском је много написано. Много је интересантног и тачног о њему било речено. Па ипак, није било довољно целовитог приступа. Достојевском су приступали полазећи од веома различитих „тачки гледишта”, судили су о њему у светлу најразноврснијих погледа на свет и различите стране Достојевског, у зависности од свега тога, показивале су се или остајале скривене. За једне он је био пре свега заступник „понижених и увређених”, за друге „жестоки таленат”, за треће – пророк новог хришћанства, за четврте он је открио „подземног човека”, онима петима даље, он је био пре свега човек православља и гласник руске месијанске мисли. Но у свим тим приступима, који откривају понешто од Достојевског, није било конгенијалности његовом интегралном духу.

За традиционалну руску критику Достојевски је дуго времена био затворен, као што су то биле и све најзначајније појаве руске књижевности. Н. Михајловски је био органски неспособан да схвати Достојевског. За схватање Достојевског потребан је специфични духовни састав. За схватање Достојевског потребна је сродност са објектом сазнавања, са самим Достојевским, нешто од његовог духа. Тек почетком 20. века започело је код нас духовно и идејно кретање које је омогућило да се појаве духови блиски Достојевском. И, нехотично се појачало интересовање за Достојевског. Најбоље је, ипак, писао о Достојевском Мерешковски у својој књизи Толстој и Достојевски. Али и он је одвећ заокупљен истицањем своје религијске схеме, паралеле са Толстојем. Код њега је Достојевски најчешће средство за истицање религије ускрснутог тела и ону јединствену оригиналност његовога духа он не сагледава. Али, Мерешковски је био међу првима којима је пошло за руком да понешто открију код Достојевског од онога што је раније остајало несхваћено, сасвим. Његов приступ Достојевском је ипак у принципу неправилан.

Сваког великог писца као велику духовну појаву треба примити као интегралну духовну појаву. У интегралну духовну појаву треба интуитивно проникнути, треба је сагледати и доживети као живи организам, потребно је уживети се у њу. То је једини исправни метод. Немогуће је једну органску духовну појаву подвргнути вивисекцији: она страда под ножем оператора и онда се она у својој интегралности не може сагледавати. Великој духовној појави треба приступити са душом испуњеном вером, не разарати је сумњом и скепсом. Међутим, људи наше епохе склони су да подвргну операцији било ког великог писца сумњајући да он има рак или неку другу скривену болест. На тај начин интегрални духовни лик нестаје и сагледавање и поимање постаје немогуће. Поимање је неспојиво са анализом предмета поимања. И ја желим да покушам један приступ Достојевском идући путем верника, да се интегрално и интуитивно уживим у свет његових динамичких идеја, да продрем до најдубљих извора његовога схватања света.

КАРАКТЕРИСТИЧНО РУСКИ ГЕНИЈЕ

Ако је тачно да је сваки геније националан а не интернационалан, ако изражава општељудско кроз национално, онда је то посебно тачно када је у питању Достојевски. Он је до дна душе карактеристично руски геније, најбољи Рус међу нашим великим писцима, и поред тога општељудски у највећој мери по свом значају и по својим темама. Он је био Рус. „Ја сам одувек био прави Рус“ – каже за себе А. Мајкову. Стваралаштво Достојевског – то је руска реч о општељудском. Због тога је он од свих руских писаца најзанимљивији људима Западне Европе. Они траже у њему откровење о оном свеопштем што и њих мучи, али и откровење о оном другом, за њих загонетном свету, свету руског Истока. Схватити Достојевског у целини – то значи схватити нешто суштинско у карактеру руске душе, значи приближити се одгонетању тајне саме Русије. Та, како би рекао један други велики руски геније:

„Умом се Русија не може схватити

Аршином се она не може измерити“.

Достојевски изражава све противречности руског духа, сву његову антиномичност која допушта могућност најразличитијих судова о Русији и руском народу. Наша оригинална духовна конституција може се изучавати по Достојевском. Руси су, када у највећој мери изражавају оригиналне особености свога народа – апокалиптичари или нихилисти. То значи да они не могу да буду у средини духовног, у средини културе; њихов је дух окренут коначном, максималном и граничном. То су два пола, позитивни и негативни, који изражавају једну исти устремљеност ка коначности, крају. Како се суштински разликује структура руског духа од немачког духа – Немци су мистичари или критицисти – (или) од структуре француског духа – Французи су догматичари или скептици.

Душевно устројство Руса је најнезгодније за стваралаштво у култури, за историјски пут народа. Народ са таквом душом тешко да може бити срећан у својој историји. Апокалиптичност и нихилизам са крајњих полова своје супротности, оног религиозног и оног атеистичког, у једнакој мери негирају културу и историју као средину пута. И често је тешко одредити због чега се Рус буни против културе и историје и одбацује све вредности, зашто се тако обнажује – да ли зато што је нихилиста или зато што је апокалиптичар и окренут крају, религиозном крају историје којим се све завршава. У својој бележници Достојевски пише: „нихилизам се појавио код нас зато што смо сви ми нихилисти“. Достојевски истражује до дна руски нихилизам. Антиномични поларитет руске душе мири у себи нихилизам са религиозном устремљеношћу ка крају света, са оним новим откровењем – новом земљом и новим небом.

Руски нихилизам је деформисана руска апокалиптичност. Такво душевно стање веома отежава историјску делатност народа, стварање културних вредности и мало је погодно за неку духовну дисциплину. На то је мислио К. Леонтјев када је говорио да Рус може бити светац али не може бити честит. Поштење – то је морална равнотежа, буржоаска врлина; оно не може занимати апокалиптичаре и нихилисте. Показало се да је та особина кобна за руски народ зато што су светитељи мали број изабраника а већина је, на неки начин осуђена, да буде непоштена. Мали број постиже један виши ниво културнога живота, већина је испод оног средњег нивоа културнога живота. Због тога у Русији толико изненађује контраст између малог броја представника најобразованијег слоја, између стварно културних људи, и огромне некултурне масе. У Русији нема средине у култури и због тога и због тога готово да и нема културне традиције.

У односу према култури готово сви Руси су нихилисти. Јер култура не разрешава проблеме краја, исход светског процеса; она фиксира средину. Руским дечацима (то је омиљени израз Достојевског) који су заокупљени решавањем коначних светских проблема, о Богу, о бесмртности, о уређењу друштва на нов начин, култура је сметња – атеистима, социјалистима, анархистима – у њиховом сликовитом кретњу према крају. Тај скок према коначном, крају, Руси супротстављају историјским и културним напорима Европљана. Отуда непријатељство према форми, формалном начелу у праву, према држави, моралу, уметности, филозофији, религији. Руском карактеру одвратан је формализам европске културе, туђ му је. Код руског човека је обдареност за формално безначајна. Форма уноси меру, она задржава и поставља границе, укорењује у средину. Апокалитичка и нихилистичка побуна уништава све форме, брише све границе, одбацује све кочнице.

Шпенглер у својој недавно изашлој интересантној књижици Preussentum und Sozializmus, каже да је Русија сасвим посебан свет и налази у њој „апокалиптичну побуну против антике“. Руски апокалиптичари и нихилисти налазе се на крајњим границама душе, излазе изван њених предела. Достојевски је до дна изучио апокалипсу руске душе и руског духа. Он је открио неку метафизичку хистерију руске душе, њену искључиву склоност према манијачком и демонском. Он је у суштини изучио руску револуционарност са којом је тесно повезано и руско „црностотинаштво“. Руска историјска судбина је показала да су била оправдана пророштва Достојевског. Руска револуција се одиграла у највећој мери према предвиђањима Достојевског. И ма колика она била рушилачка и погубна за Русију, морамо признати да је она била руска и национална. Саморазарање и самоспаљивање – то су руске националне особине.

ГЛАСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ ДУХА

Такво устројство наше националне душе помогло је Достојевском да продуби душевно до духовног, да изађе изван предела душевне средине и да открије духовне даљине и духовне дубине. Под наслагама душевних облика и статичне духовне конституције, у слојевима духовног које осветљава рационално светло и који су подвргнути рационалним нормама, Достојевски открива вулканску природу. У стваралаштву Достојевског догађа се ерупција дубоких, подземних вулкана људског духа. Као да се револуционарна енергија скупљала дуго времена, тло је постајало вулканско, а горе у површинској равни, душа је остајала статична и мирна обухваћена границама, потчињена нормама.

Достојевски је био гласник револуције духа која се ближила. Његово стваралаштво изражава бурни и страсни динамизам људске природе. Човек се одваја од уобичајеног начина живота, прекида са једним законитим постојањем и прелази у област бића другачијих димензија. Са Достојевским долази на свет нова душа, ново осећање света. Достојевски је у самом себи осећао ту вулканску природу, ту искључиву динамичност духа. Он пише о себи А. Мајкову: „А што је најгоре, моја је природа подла и одвећ подложна страстима. Свуда и у свему ја идем до краја, читавог сам живота прекорачивао границе.” Он је био као опаљен, човек кога прождире унутрашња духовна страст, душа му је била у пламену. И из пламена пакла његова душа стреми светлости. Јунаци Достојевског – то је он сам, његов лични пут, различите стране његовога бића, његове муке, његове сумње, његово мученичко искуство. И зато у његовом стваралаштву нема ничег епског, нема приказивања објективног живота, објективног уређења живота, нема онога што чини најјачу страну Толстоја. Романи Достојевског нису романи у правом смислу: то су трагедије, и то трагедије посебне врсте. То је унутрашња трагедија људске судбине, јединственог људског духа који се показује тек неким својим странама у разним етапама свога пута.

Достојевском је било суђено да човека упозна у страсном, бурном, помамном кретању, у искључивости његове динамичности. Нема ничег статичног код Достојевског. Он је сам у динамици духа, у ватреној стихији, у помами страсти. Све се код њега збива у огњеном вихору, све је завитлано тим вихором. Док читамо Достојевског, осећамо како смо целим својим бићем захваћени тим вихором. Достојевски је уметник подземних кретања духа. У том бурном кретању све је помакнуто са свог уобичајеног места и отуда је његово стваралаштво окренуто не статичној прошлости, као код Толстоја, већ неизвесној будућности. То је профетско стваралаштво. Он открива човекову природу, испитује је, не у сигурној средини, не у животној и свакодневној појавности њеној, не у нормалној и нормираној њеној појавности, него у несвесном, у безумљу и злочину. У злочину, а не у здрављу, у безумљу, а не у нормалном, у подсвесној и ноћној стихији, не у свакодневици и у светлости свесно устројене душе, открива се дубина људске природе, испитују се њене коначности и границе.

Стваралаштво Достојевског је дионизијско стваралаштво. Он је обузет дионизијском стихијом и из тог дионизијског рађа се трагедија. Он ступа у огњену атмосферу дионизијске буре. Он зна само за екстатичну природу човекову. После Достојевског све изгледа бљутаво. Као да смо боравили у неким другим световима, упознали друге димензије и, ето, враћамо се у наш измерени ограничени свет, у наш тродимензионални простор. Пажљиво читање Достојевског је увек догађај у животу; оно пали и душа доживљава ново ватрено крштење. Човек који се унео у свет Достојевског постаје нови човек, њему се откривају нове димензије бића. Достојевски – то је велики револуционар духа. Он је устремљен против сваког окоштавања духа.

СУПРОТНОСТ СА ТОЛСТОЈЕМ

Запањујућа је супротност између Достојевског и Л. Толстоја. Достојевски је био гласник револуције духа која се збива, он је сав у ватреној динамици духа, сав је окренут будућности. И крај свега тога он је тврдио за себе да је човек везан за тло, он је много држао до историјских традиција, чувао је историјске светиње, цркву и државу као историјске појаве. Толстој није никада био духовни револуционар, он је статични уметник – уметник статичног живота, окренут прошлости а не будућности, нема у њему ничег пророчког. Но и поред тога он се буни против свих историјских традиција и светиња, одриче историјску државу и историјску цркву са до тада нечувеним радикализмом, не признаје никакве континуитете у култури. Достојевски разобличава интимну природу руског нихилизма, Толстој је и сам нихилиста, одбацује светиње и вредности. Достојевски зна за револуцију која се збива, која увек започиње у дубљим слојевима духа. Он сагледава њене путеве и њене плодове. Толстој не зна за револуцију која се збива у дубљим слојевима духа, ништа не уме да предвиди, али је зато сам захваћен једном страном тог револуционарног процеса, попут слепца. Достојевски борави у областима духовног и отуда он све зна. Толстој је у области душевно-телесног и зато не може знати, не може осетити и предвидети шта се збива у дубини, нити предвидети последице револуционарног процеса.

Можда је Толстојева уметност савршенија од уметности Достојевског – Толстојеви романи су најбољи романи на свету. Он је велики уметник онога што се збило. Достојевски је пак окренут ономе што долази. Уметност онога што се тек збива не може бити тако савршена као уметност о оном што се већ збило. Достојевски је снажнији мислилац од Толстоја, он зна више, он зна за супротности. Толстој не зна да окрене главу, он гледа напред и право. Достојевски прима живот из људског духа. Толстој пак прима живот из душе природе. Због тога Достојевски и види револуцију која се збива у дубини људског духа. Толстој пре свега види устаљени, природни ред људског живота, његове биљне и животињске процесе. Достојевски заснива своја предвиђања на свом знању и познавању човековог духа. Толстој се само буни против тог биљно-животињског начина човековог живота који он једино и види. И за Достојевског је немогућа моралистичка једносмерност Толстојева.

Толстој са недостижним савршенством приказује лепоту и племенитост постојећих форми живота. Као уметнику онога што настаје, Достојевском је недостижно то приказивање лепих спољашњих облика. Толстојева уметност је аполонијска уметност. Стваралаштво Достојевског је дионизијска уметност. У још једном погледу карактеристично је поређење Толстоја и Достојевског. Толстој је читавог свог живота тражио Бога као што га тражи паганин који је својим бићем далеко од Бога. Његова мисао била је заокупљена теологијом и он је био рђав теолог. Достојевског не мучи толико тема о Богу колико тема о човеку и његовој судбини; њега мучи загонетка човековог духа. Његова је мисао заокупљена антропологијом, а не теологијом. Он не решава проблем Бога као што то чини паганин и природни човек, него решава проблем човека као што то чини човек духа и хришћанин. Уистину – питање Бога је људско питање. Питање човека, пак, божански је проблем и може бити да се тајна Божија боље открива човеку кроз људску тајну него кроз природно обраћање Богу изван човека. Достојевски није теолог али је он ближи живоме Богу него што је то Толстој; њему се Бог открива у човековој судбини. Може бити, боље је да човек буде мање теолог, а више антрополог.

Преузето из књиге: „Николај Берђајев, Нова религијска свест и друштвена реалност: Поглед на свет Ф.М. Достојевског“

Извор: https://vidovdan.org

ЂУРО ШУШЊИЋ, Савременом човеку нису потребне моралне поуке него моралне особе

Савременом човеку нису толико потребне моралне поуке колико моралне особе које живе честит живот и које га својим примером на/воде да и он тако живи. Не треба нико да га учи, него да сведочи својим животом, како се верује и нада, љуби и страда.

Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 311.

ПЕТЕР ХАНДКЕ, Путовање са дуготрајним дејством

...Не, у Србији се нисам одомаћио, али је никада нисам доживљавао ни као странац, у смислу неког неприпадања или чак шока. Све време сам био путник, туриста, мада оне нове врсте, којој стручњаци за туризам у последње време препоручују „путовања са дуготрајним дејством“. Јер би путовање (...) требало „коначно да се схвати као добро велике вредности“, што није све „док циљ путовања зависи од престижа који је за одређена места везан“. Путовања која нису „оријентисана на понуду, већ на потражњу“ – јер путник само тако може да искуси „шта његово путовање чини“; укратко: „туризам са дуготрајним дејством“.

          Колико је, у случају Србије, дуготрајно то дејство? Оданде сам, на пример, понео слику једне, у поређењу са нашом, готово кристално јасне свакодневне стварности. Због ратних прилика? Не, много пре би се могло рећи због једног целог, великог народа који зна да га читава Европа јавно презире, који то доживљава као безумну неправду и сада свету жели да покаже, мада то овај уопште не жели да прими к знању, да је прилично другачији, не само на улицама, већ и када се скрене са њих.

          У сећању ми је, баш у усамљености готово сваког тамо, која се са скоро кристалном оштрином може осетити, остало нешто као „народ“, који је другде, вероватно са правом, одавно проглашен мртвим; разумљиво, утолико што овај народ тако очигледно живи у дијаспори у својој властитој земљи, свако у свом властитом расејању (а у сећању ми је, приликом повратка, остало и дрво на којем спавају птице на железничкој станици у предграђу, накострешене од хладноће, свака на извесном одстојању од друге, а између њихових тела пада снег). Остало ми је у сећању, односно дуготрајно дејство има и, сасвим профано говорећи, већ и само путовање у једну чисто континенталну земљу, готово чак и без природних језера, само са рекама, али каквим! Ако неко жели да доживи једну овакву континенталну земљу, само реке, надалеко и нашироко никаквог мора, у Србију с њим!

Петер Хандке, Правда за Србију, у: Хандке и његови критичари (полемика о „Правди за Србију“), Танјуг, Београд, 1996, стр. 47–48.

ПЕТЕР ХАНДКЕ, Праву није потребна легенда, а тек му није потребан никакав мит

Велика Хоча 

Увек изнова у последњим деценијама рефрен да су Срби хтели да остваре своје право на Космет (Косово и Метохију) из одавно застареле, сем тога и изгубљене битке (против Турака) на Косовом пољу, anno 1389. И било је онда веома лако исмејати такве захтеве, као што је рецимо у Зидојче Цајтунгу писало да би то било као кад би то Баварска данас прогласила Истру за своју јер је краљевина Б. у 19. веку имала поседе. Ја овде још ниједног Србина од крви и меса нисам срео, а посебно не у Великој Хочи, који би о Косову почео причу са Косовим пољем. Ако је неки становник енклаве уопште и причао о свом праву онда о једном које се изводило из садашњости и прошлости што га објашњава, живом, не застарелом, из живота на овом тлу и његовом обликовању од стране људи који ту сада живе, сада и сада у савезу са претходним животом и минулим радом родитеља, њихових родитеља, прародитеља, прапрародитеља. Овом праву није потребна легенда, а тек му није потребан никакав мит. Право на земљу долази из Сада и Овде. А ову земљу су људи из Велике Хоче сада, без питања морали да посматрају као изгубљену? И чудно је можда још да се реч правда у мом сећању за све време чула из уста само малог броја људи из енклаве, међутим утолико чешће реч неправда. И приде ми је у уху реченица једног младог добовољца из Средње Европе који је, а како другачије, „хтео да остане анониман“ о Србима и одузетом им Косову: „Велика неправда се десила.“ Али, такав је живот. Или: такве игре игра историја?

Када сад у новембру помислим на мајску недељу у Великој Хочи шта ми прво падне на памет? То су столице на склапање бившег сеоског биоскопа, поређане у контејнеру по имену „Рамбује“. Нико ту није заузео место, седишта су празна као и читав контејнер. А притом мислим на причу из Љубитеља биоскопа од Вокера Персија у којој јунак једном приликом мудрује изнад редова седишта, ноћу у напуштеном биоскопу на некој периферији у, мислим, Батон Ружу, Луизијана: како ова празна седишта у ноћи причају о истрајавању кроз године и деценије. Да ли је исто тако и са седиштима у контејнеру, тамо у средишту енклаве? Да ли они држе онај скуп савета, сабор од чије саме речи се старац из Велике Хоче у свом јаду осетио усправно? Не знам. Али оне су сада ту, седишта, и говоре свој језик.

Петер Хандке, Кукавице од Велике Хоче, Дом културе „Свети Сава“, Косовска Митровица, 2011, стр. 65–66. 

ПЕТЕР ХАНДКЕ, Само у превођењу – поузданог текста – уживам у својој духовној присутности

Ти знаш, био сам много година и сам аутор. Тако срећног видиш ме данас и зато што то више нисам. А сада ћу ти испричати разлоге тог мог ослобођења. Послушај, драги мој! – У почецима писања видех свет у себи као поуздан низ слика које је требало само да гледам и да их опишем једну за другом. Временом су се, међутим, изгубили јасни обриси, и из тог усредсређеног сагледавања себе изнутра додатно је настало ослушкивање. Моја замисао тада беше – па и искусих увек њено остварење – да ми је у мојој нутрини било дато нешто попут пратекста, нешто још поузданије од узорне слике, јер, непотрошан у времену, тамо је увек, истовремено, и бивствовао и догађао се, а са моје стране могао се без отезања пренети на папир, само ако бих се на било чему зауставио и у њега удубио. У том периоду сам замишљао писање као чисто са-слушање и са-писање, као превођење, у коме је уместо видљивог предлошка важио потајни пра-говор. Али са мојим сном се догодило као и са свим мојим сновима: кад год сам хтео да га забележим и склопим у неку врсту Велике књиге снова – не чинећи то само с времена на време и фрагментарно, него и систематски, свакодневно – постајао је он све мањи, а и значио је све мање; све што је повремено, у крхотинама, говорио, уопште више није била планирана целина. Мој покушај да дешифрујем онај пра-текст у мени и тако изнудим неку свезу, јавио ми се сада такорећи као грех. Тиме је почео страх. Сваки пут сам се све више грозио седења и чекања. Међу свима у мом позиву које сам познавао, био сам, колико ми је познато, једини које се плашио писања, и тако из дана у дан. И, из ноћи у ноћ, иста мора: претходио је заједнички наступ пред великим аудиторијумом, и сви су имали своје текстове, само ја не. Када је онда дошао крај, усред једне реченице без каквог осећања, без смисленост, без ритма, погодио ме је он као забрана писања, за увек. Ништа више своје! Сећам се како сам тога дана изашао напоље на најжешће сунце, стајах сатима под расцветалим јабуковим дрветом, хладан као мрцина, и онда се, ипак, смејах, у мислима, изреци једног великана: „Треба само да дунеш у шаку и ствар ће већ кренути!“ И после прелазног периода ћутања постао сам тај кога познајеш: само не више нешто Своје! Тај праг више не прекорачити! Остати у предњем дворишту! Коначно могу да саучествујем, и не морам, као некада, да будем у главној улози, и само тако, као са-учесник, смем и ја, коначно, да покажем адуте! Само у превођењу – поузданог текста – уживам у својој духовној присутности и осећам се виспреним. Јер, за разлику од раније, знам да је тада сваки проблем решив. Додуше, увек поново се мучим, али се више не мрцварим, и не чекам више да се заметне она мука у којој стичем право да пишем. Преводилац поседује извесност, потребан је. И, тако се ослободих и страха; е, давно је прошло то време када сам, шиљећи оловку пред рад, дрхтав, какав сваки пут бејах, ломио мине једну за другом! И, ујутру, при буђењу, уместо да се преплашим оног изгнанства из пређашњих дана, чезнем за превођењем као својом кућом. Преводилац, а то ја јесам, и ништа друго, без задњих мисли, у потпуности сам то, што јесам; док сам својевремено сам себи често изгледао као издајник, сада свакодневно доживљавам себе оданог. Превођење ме односи у дубоки мир. И, погледај, пријатељу: та чуда која доживаљавам одмах и остају – сада не више у улози Једног. Још увек је довољна једна права реч да мој отежали ход, и поред старости, пређе у трчање! Остаје и даље она непромењена ужурбаност – само, она ме више не присиљава да мудрујем, него ми допушта да будем пријатно површан. Тако, приказујући, највише могуће лепим, твоје ране, скривам ја своје. Да умрем за писаћим столом, то желим тек откако сам преводилац.

Петер Хандке, Поподне писца: приповест, у преводу Жарка Радаковића, „Прометеј“, Нови Сад, 2018, стр. 62–63.  

ПЕТЕР ХАНДКЕ, Пишчева ноћна мора

Писца, који је још само привидно био слушалац, мучила je честа ноћна мора. Сањао ју је искључиво y време свога писања, а у њој није било радње, него увек исте пресуде, која се током ноћи понављала: то преко дана написано не само да није важило и да ни о чему није говорило оно није ни смело да постоји; писати било је кажњиво; дрскости уметничког дела, књиге, беху најљуће преступништво, на које се надовезивало проклетство, као ни на један други грех. И то осећање неопростиве кривице, а тиме и прогонства из света, за сва времена, доживео је сада пробуђеним чулима, усред те шетње на крају радног дана. Другачије него y сновима, сада се, додуше, могао сређено упитати о свом проблему – писања, описивања, приповедања. Шта је била његова, Пишчева, ствар? Да ли је у његовом веку yoпште још постојала тако нека ствар? Какав је то мушкарц могао бити неко које на сав глас тражио да се његова дела или патње не само тематизују, архивирају, или постану грађа повесних књига, него још и даље преносе, y форми епа или само кратке песме? И којем богу је требало запевати хвалоспев? (И y коме је још било снаге да се размахне и запева тужбалицу о одсутном богу?) И где је био тај дугогодишњи владар чије се време владавине није славило само топовским салвама? И где је био тај његов наследник који на своју дужност није ступао само уз севање муња? И где су били ти олимпијски победници чији су повратци кући заслуживали нешто више од повика браво, махања барјачићима и туша? И које су се то народоубице овога века могле једном једином терцином заувек послати у њихов пакао, уместо да се уз било какав изговор поново дижу из гробова? И како, са друге стране – нe више само што се тиче уображаваних него већ сваког тренутка могућих пропасти света – једноставно те драге ствари планете пустити на неко дрво, у неку област, у неко доба године, да владају, у форми једне строфе или једног пасуса? Онај крајичак погледа вечности – где га је још било? И које при свему томе смео да каже да је уметник и да упорно брани у себи унутрашњу страну света? На тај фронт питања долазио је онда следећи одговор: већ тиме што сам се издвојио – пpe колико година? и ишао по страни, да бих писао, признао сам, као човек друштва, свој пораз; доживотно сам себе одвојио од других. Седео ја и до краја овде са народом, поздрављан, грљен, посвећен његовим тајнама – ипак му никада нећу припадати.

Петер Хандке, Поподне писца: приповест, у преводу Жарка Радаковића, „Прометеј“, Нови Сад, 2018, стр. 56–57.

ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ, Камење љубави

(Годинама је приштински свештеник Мирослав Попадић скупљао камење којим су га гађали. У марту 2004. спаљен је његов храм и дом)

На нашег оца Мирослава

Сваки камен пада,

Кад га подигне рука

Он сам полети и погоди,

Пола му пута од мржње, а пола од љубави,

Па удари као плод,

Као радост на њиву

Отац му обрише своју крв,

Сакрије га да се не стиди,

Утопли другим камењем,

Стави поред зида,

Да се нови камен учи

Будућем реду и слободи у заједници.

 

Отац је сваки камен закрстио,

И дао му име.

За зло што му је лет даровало,

На кољенима молио.

Кад су му запалили кућу,

Знао је да ће камен

Одољети ватри.

Од камена што му је пао на срце

Сазидали смо храм,

Сам се дијелио,

И пунио руке мајсторима.

Данас, кад отац није ту,

Ми улазимо у његово топло срце.

Живојин Ракочевић, Глад, «Панорама», Приштина, 1999.

ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ, Мајка

Моја мајка би са царске трпезе

устала гладна,

она не дише,

она штеди ваздух,

кад смо и ту.

Она окопава кукуруз ноћу,

чује се само мотика,

моја мајка не постоји,

ја сам је измислио,

Баћо мој!

Са оцем никад није спавала,

а ми смо се рађали

црни, тихи и мали,

она је света,

она је змијородица.

 

Иван Мештровић, Мајка

Она се много плаши мрака,

а једном је носила сплет змија,

у нарамку дрва.

Касније их је све рађала,

у изби, у пртини.

Моја мајка је зрно жита,

између два камена,

и птица што покушава,

да дохвати, да поједе,

то исто зрно.

Она има руке ко гроздове,

браћемо их,

последњег дана,

за вино, за причест,

за сан о мајци.

Живојин Ракочевић, Глад, «Панорама», Приштина, 1999.

ПЕТЕР ХАНДКЕ, Песма детињства

Кад је дете било дете

ходало је машући рукама

желело је да је поток река,

река понорница,

а ова бара да буде море.

Кад је дете било дете,

није знало да је дете,

све је имало душу,

и све су душе биле Једна.

Кад је дете било дете

није имало своје мишљење,

није имало навике,

често је седело прекрштених ногу,

непрестано трчећи,

имало је ковитлац у коси,

и није се кревељило при фотографисању.

Кад је дете било дете,

постављало је ова питања:

Зашто сам ја баш ја, а не ти?

Зашто сам овде, а не тамо?

Кад је почело време

и где се простор завршава?

Да ли је можда живот под Сунцем

само један сан?

Није ли оно што видим, чујем и осећам

само одраз неког Света пре овог Света?

Ако знам да постоји зло,

постоје ли заиста и зли људи?

Како то да ЈА, уопште као да нисам постојао

пре него што сам постао ЈА,

и да једном ЈА, који сам,

више нећу бити ЈА?

Кад је дете било дете,

давио га је спанаћ, грашак, сутлијаш,

на пари куван карфиол,

а сад све то гута,

не само зато што се мора.

 

Кад је дете било дете,

у туђем се кревету једном пробудило,

и потом никад престало.

Многих људи, тада, добрих му се чинило,

а данас тек пар, ако је среће.

Јасну је слику Раја у себи имало,

да ли баш, пита се сад?

Кад од Ништавила визије

и данас га стресе страх.

Кад је дете било дете,

играло се са одушевљењем,

и сад, има исти онај ентузијазам,

али само кад је посао у питању.

Кад је дете било дете,

било му је доста јабуку да једе... хлеба,

па је тако чак и сад.

Кад је дете било дете,

слатке бобице би му испуниле шаку

баш као што то бобице чине,

па и сад би.

И зелени би му орах горчином језик натопио,

баш као што сад натапа,

и са сваког би врха планинског,

још вишем врху хитао,

у сваком граду великом,

још већем граду клицао,

и ништа се није променило.

За трешњама је до највише крошње посегао,

са страшћу коју и данас поседује,

али и срамежљив пред непознатима,

баш као некад.

Кад је први снег нестрпљив ишчекивао,

на исти начин као и данас.

Кад је дете било дете,

бацило је штап као копље,

право у дрво,

где и данас подрхтава.

ХЕРАКЛИТ, Душа

"Души граница нећеш наћи, па да свим путевима прођеш;

тако је дубоко (скривена) њена мера."

Хераклит, Фрагменти, прев. М. Марковић, «Графос», Београд, 1981, стр. 45.

УЛЕ МАРТИН ХЕЈСТАД, Душа

Душа је наша слобода да се одредимо према властитом лику, веровали или не да смо створени према божјем (а и Бог има историјски створен лик). Душа је културно формирана димензија којом се издвајамо у односу на животиње, а која није детерминистички подређена неумољивим законитостима каузалности. Душа је израз наше неповредивости, наше рањивости и крхкости, оно што пати када је повређен објекат наше љубави или саосећања. Опстајаће само док ми то будемо желели, док будемо сматрали да имамо неко нарочито достојанство о којем се треба старати, за које се треба борити и које треба штитити као што нас подсећају увиди Хане Арент. Ко има свест о души коју треба сачувати, тај, Ничеовим речима, има „фундаменталну свест о себи, о нечему што не може тражити, наћи, а што не сме ни изгубити“, нечем што не дугује искључиво себи, али што је сам крив ако изгуби. То нешто је недокучиво и превазилази појединца, испуњава одушевљењем и страхопоштовањем, а као збир свих искустава уписује се y аутобиографски палимпсест, јер тим путем човек постаје оно што јесте и што ће бити ако живи y складу са својим најдубљим одговором на питање шта значи бити човек, и човек као ближњи."

Уле Мартин Хејстад, Културна историја душе, с норвешког превела Јелена Лома, «Карпос», 2018, стр. 428.

РАДОЈЕ ФЕМИЋ, ОБРАЗЛОЖЕНА ПРЕГЛЕДНОСТ КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКОГ КЊИЖЕВНОГ ТОКА (Марија Јефтимијевић Михајловић, Знамења и значења: огледи о српској књижевности Косова и Метохије)

Свеобухваност монографске форме нужно истиче императив методолошког плурализма, нарочито у домену науке о књижевности, чије дисциплинарно браздање се може тек условно прихватити. Удобност искључиве усмјерености на књижевноисторијски или књижевнокритички диксурс изостаје нарочито у приликама када треба дочарати дијахронијску виталност одређеног књижевног тока, али и естетску сложеност репрезентативних ауторских поетика које имају пресудан значај у обликовању традиције.

Монографијом Знамења и значења, Марија Јефтимијевић Михајловић је демонстрирала пуноћу рецепцијског захвата, равноправно поклањајући пажњу свим релевантним сегментима специфичног литерарног корпуса, какав је косовско-метохијски. У том свијетлу може се разумијевати и формулисана насловна синтагма, што у пролошком дијелу ауторка и напомиње: „желели смо да читаоцу укажемо колико на значај тренутка у коме се о српској књижевности ове покрајине пише, када се решава вековна проблематика њене одрживости у границама матичне државе Србије, толико и значај саме те књижевности, настајале у специфичним друштвено-политичким и историјским околностима и њима условљеној културној и духовној клими“. Назначено јединство знамења и значења ваља, дакле, поимати и као јединство текста и контекста чији обликотворни потенцијал није занемарљив. Напротив, изузети контекст у поступку тумачења дјела насталих на простору Косова и Метохије значи пренебрегнути фундаментално питање списатељског надахнућа. Када је косовско књижевно искуство у питању, тумачење престаје да буде уобичајена „надлежност“ поетике и/или херменеутике: оно мора рачунати с метафизичком димензијом духовноисторијске аутентичности, чега је ауторка студије изузетно свјесна.

Уводним поглављем под називом Српски роман и његово место у књижевној традицији Косова и Метохије, ауторка евоцира најзначајније моменте поетичке еволуције романа у цјелокупној српској књижевности, градећи увертиру за експликацију романескног искуства на подручју Косова и Метохије. Почетак својеврснс књижевне  периодизације овог простора ауторка везује за 1957. годину, која представља „први прави датум српског романа на просторима Косова и Метохије“. Те године, наиме, Вук Филиповић објављује роман Трагови, који ситуира у поетички контекст послератних година, у којима је утилитаристичко разумијевање литературе остваривано науштрб естетске компоненте. Стога и назначени роман карактерише као иновацију, будући да је њиме „простор Косова и Метохије први пут добио своју романескну пројекцију рата и револуције“.

Утемељење критичке ријечи ауторка везује за 1960. годину, откад на КиМ почиње да излази часопис Стремљења, „који ће означити једну нову етапу у развоју српске књижевности“.

Правећи преглед књижевноисторијских чињеница, ауторка се ослања на референтне ауторе, попут Радомира Ивановића, Драгомира Костића, Данице Андрејевић и других, али показује аналитичку самосвојност у третирању појединих писаца, на основу чега би се могло рећи да њена студија функционише и као механизам превредновања ауторких поетика које су уобличене у овом временском интервалу. Ауторка баштини периодизацију Драгомира Костића, која укључује три основне еволутивне фазе косовско-метохијске литературе: традиционалистичку (1945–1972), модернистичку (од 1972. до краја осамдесетих година 20. вијека) и артистичку (од краја осамдесетих до завршетка 20. вијека). Да наведена типологија не би остала предвидљиво књижевноисторијско уопштавање, ауторка на примјеру свог повлашћеног писца, Петра Сарића – „најплоднијег романописца српске књижевности овог поднебља“ – показује примјенљивост назначене подјеле, којој валидност осигуравају промјене поетичких струјања, како на индивидуалном, тако и на парадигматском нивоу: „крећући се од класичног реалистичког духа приповедања са израженим осећањем поштовања традиционалних вредности нашег народа, преко модернистичког и артистичког промишљања смисла људске егзистенције, Сарић је ʹрастаоʹ ка савршенијем уметничком поступку, модернијим и атуелнијим темама, не губећи никада из вида елиотовски схваћен поредак или традицију.“

У књизи се одговарајуће друштвено-политичке прилике акцентују онолико колико су о(не)могућавале аутономно одвијање књижевног живота у другој половини 20. вијека, с тим што се наглашава јединственост третиране грађе. „Политички и друштвени преображаји у јавном животу најјасније су се одразили и на књижевни живот и промене унутар њега, али чини се нигде тако снажно као на територији јужне српске покрајине. Последице су биле двоструке: с једне стране, дошло је до изолованости ове књижевности од књижевности матичне државе; с друге стране, таква изолација је развила одређене поетичке специфичности литературе стваране на српском језику.“ Експлицитно казано, послератна репресија комунистичког бирократског апарата, маргинализујући  обесправљеност српског народа, истицала је паролу привидног братства и јединства, и тиме „ограничила уметничке домете романа“. Коначно ауторка нотира реафирмацију националних и духовних идеала, отјелотворених прославом шестодогишњице Косовске битке, након чега ће наступити заокрет у тематској усмјерености косовско-метохијских писаца, који се „окрећу себи, свом националном етимону, потврђујући и подсећајући на корене свог националног и културног идентитета, своје духовности и своје историје“.

Након образложеног, поетичким фактима утемељеног књижевноисторијског прегледа, ауторка ниже огледе о писцима који чине примјерену илустрацију кровног критичког одређења. У том смислу, остварује се аналитичка дисперзивност и хетерогеност монографске студије. Ипак, упечатљиво мјесто припада поетици Петра Сарића, чијем дјелу ауторка посвећује четири есеја која „покривају“ најзначајнија подручја његовог књижевног рада. Пишући о његовим романима, поезији и драми, Марија Јефтимијевић Михајловић доприноси етаблирању Сарићевог умјетничког опуса. „Његова остварења надовезују се на линију стваралаштва Григорија Божовића и Вука Филиповића, а у ширем контексту на романе Михаила Лалића, Миодрага Булатовића, Ћамила Сијарића, Жарка Команина, са којима га повезује мноштво тематских и стилских сродности.“ Изолујући двоструку логику приповиједања као основни елеменат препознатљивости Сарићевог приповједачког поступка, ауторка надахнуто анализира роман Велики ахавски трг, који самтра „нараторском генезом“ романа Сутра стиже господар, чија сценичност је навела аутора на жанровско прекодирање, тј. драматизацију. Уобличавајући хронотоп Бањана, Сарић је, према ауторкином убједљивом тумачењу, превазишао регионалистичку концепцију, транспонојући локално до универзалног, тако да његови ликови истовремено припадају искуству динарског фолклора, али и искуству савремене свјетске (анти)драмске књижевности. Управо у таквој оцјени садржана је препорука за помно ишчитавање Сарићевог дјела, али и текстова других аутора заступљених у књизи, попут: Григорија Божовића, Миленка Јевтовића, Радосава Стојановића, Мирјане Бечејски, Небојше Лазића и других.

Изнесени став професора Небојше Лазића да критички текстови Марије Јефтимијевић Михајловић, обједињени књигом Знамења и значења, „сваким словом, независно од места где су настајали, припадају српској књижевности и култури у њеном интегралном виду“ на најбољи начин потврђује допринос студије учвршћивању свијести о јединственом српском књижевном простору, у којем ће косовско-метохијскио стваралаштво закономјерно и заслужено имати духовни примат.

мр Радоје Фемић

Текст је објављен у "Баштини", гласнику Института за српску културу - Приштина, свеска 49, 2019, стр. 485-488. 

http://www.iskp.co.rs/wp-content/upload/2019/12/BASTINA-49-za-biblioteku.pdf