Ј. В. ГЕТЕ, [Шарлоти фон Штајн]

Што нам даде вид дубљи и већи

да у Сутра зремо слутњом злом,

да се никад љубави и срећи

не предамо блажености сном?

Што нам, судбо, дар души досуди

једно другом да у срце зри,

да бисмо кроз свију мена ћуди

срж односа свог сазнали ми?

Ах, тма људи, трајућ дане суре,

не зна ни свог срца звук и крет.

Насумице и безнадно јуре

c непредвидним болом кроза свет,

кличу потом кад им среће крила

изненадне зоре снесу жар.

Само нама није дата била

узајамна срећа та на дар,

да волимо, да се не познамо,

да смо једно другом не знам шта,

да за срећом из сна тумарамо

и стрепимо испред зла и сна.

Блажен кога сан празан занима,

блажен ком су слутње ташта сен!

Сном и слутњом нас, авај! прожима

сваки поглед и сусрет и трен.

Реци шта нам судба спрема тавна,

реци чим нас до те мере сли?

Ах, y доба ишчезло одавна

ти ми сестра или жена би.

Знала си ме свега, чула како

најчистији нерв трепери мој,

мене, кога тешко прозре свако,

читао је један поглед твој.

У крв плаху капала си меру,

водила ме у путању мом,

нађох, сломљен, свој мир, своју веру

у наручју анђелскоме твом.

Опсенарски лако сви ме себи,

сном опчини многе моје дне.

Има л' раја над влашћу кад теби

бех крај ногу, кад ми срце све

на твом срцу ширило се, пело,

добрим себе зрех y оку твом,

бистрило се мојих мисли врело,

таложио бук у срцу мом.

И сад лебди тек спомен од свега

око срца неизвесног, бди

још истина стара на дну њега,

а из новог стања жуч му ври.

И ко да смо с по душе створења,

дан пун сунца сутонски нам сја.

Срећа само да нас бар не мења

коб што тако мучити нас зна.

Јохан Волфганг Гете, Песме, превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића – Гетеово друштво у Београду, 2008, стр. 41-43.

Ј. В. ГЕТЕ, Уметникова вечерња песма

Ах, да творачка моћ дубока

у духу мом забруји!

Да творевина пуна сока

из шака ми иструји!

Дрхтећи само промуцам те,

али не могу стати;

Природо, осећам те, знам те,

морам ти облик дати.

Сетим ли се да годинама

дух се мој разоткрива,

па сад, где беше пустош сама,

у извору ужива,

чежња ме, Природо, жестока

за тобом целом плени!

Шикнућеш попут водоскока

свим млазевима мени.

Све силе у мом духу новом

Ведрином обасјаћеш

И скученом животу овом

Безмерну вечност даћеш.

Јохан Волфганг Гете, Песме, превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића – Гетеово друштво у Београду, 2008, стр. 31.

Р. М РИЛКЕ, Постоји преда мном тај једини задатак: наћи пут, могућност свакодневне реалности...

Рим [13. новембар 1903]

Драга Лу, необично ме дира чињеница да сад око тебе постоји завичај, кућа испуњена твојим присуством, врт који живи од тебе, простор који ти припада. Да, разумем да је све то споро настајало и могло само споро да настане, јер твој свет изискује реалност и има снаге да изискује. Прво је, и у даљини, Луфрид[1] био малтене као сан, веома крхак и пун предвиђених ствари. Но, он се држао за тебе, и кад си дошла, кућа је била велика и врт бескрајан. То сам осетио тада, и данас знам да је та управо бескрајна реалност, која те је окруживала, саздала за мене најдубљи догађај из оног неизрециво доброг, огромног и топлог доба. Процес преображаја који ме је тада захватио са хиљаду страна истовремено је потицао из твоје неизрециво реалне егзистенције. Никад, у својим плашљивим пипањима, нисам толико осећао биће, толико веровао у садашњост и толико прихватао будућност. Ти си била антитеза свим сумњама и, за мене, доказ да све што додирнеш и погледаш постоји. Све је за мене изгубило свој магловити карактер, тај лебдећи начин у обликовању и распадању, какав је био стил и сиромаштво мојих првих стихова. Ствари почеше да настају, животиње да се издвајају, цветови да постоје. Научио сам се једноставности; научио сам споро и тегобно да је све једноставно и стекао зрелост да бих говорио о једноставним стварима.  

А све се то одиграло зато што ми је било дато да те сретнем у тренутку кад сам први пут био суочен са опасношћу да се препустим безобличном. И ако та опасност не престаје да се враћа, на овај или онај начин и у све зрелијој форми, сећање на тебе, свест о теби, расте ипак у мени до огромних размера. У Паризу, током оних изузетно тешких дана, кад су се све ствари повлачиле из мене као из човека који слепи, кад сам дрхтао од страха да нећу бити у стању да препознам лице свог ближњег, ухватио сам се за чињеницу да ти постојиш, препознавао сам те још у свом унутрашњем огњишту, да ми твоја слика није постала туђа, да се није удаљила од мене као све остало, него се одржава сама у туђој празнини у којој сам био принуђен да живим.  

А и овде, усред распињања с којим сам се поново ородио, била си сигурно место на којем ми је поглед остајао укотвљен.

Добро разумем да ти ствари долазе као што се птице враћају у далеко гнездо кад почне да се смркава. Хиљаду закона, великих и малих, остварили су се с кућом која је саздана око тебе. Срећан сам што она постоји, и имам утисак да њена благотворна дејства допиру до мене довде.   

Моја борба, Лу, и опасност која се надвија нада мном састоје се у томе да не могу да постанем реалан, да увек постоје ствари које ме ниште, догађаји који ме газе, реалнији од мене, као да не постојим. Некада сам веровао да би ми бољи свануо дан кад бих имао кућу, жену и дете, све ствари реалне и непобитне. Веровао сам да би ме то учинило видљивијим, опипљивијим, конкретнијим. Видиш, постојао је Вестерведе, био је реалан, јер ја сам сазидао сам кућу и средио је унутра. Али, то је била реалност изван мене, нисам био интегрисан у њу, нити стопљен с њом. А сад та кућица, са својим лепим тихим собама, не постоји више.[2] Чињеница да знам да постоји још једно биће везано за мене и негде мало дете које нема никог ближег од тог бића и мене – то ми, несумњиво, пружа извесну сигурност и дарује искуство многих једноставних и дубоких ствари – али то ми не помаже да доспем до осећања реалности, до те једнакости у животном стању којој толико стремим: бити неко реалан усред реалног.  

Једино током дана кад радим (веома ретких) постајем реалан, постојим, заузимам простор попут неке ствари, имам тежину, падам, а затим се нека рука испружа и подиже ме. Уграђен у здање велике реалности, имам тада осећај да сам носећи елемент, постављен на дубоке темеље, уоквирен са десне и леве стране другим носећим елементима. Али, сваки пут, после тих тренутака уграђивања, поново бивам камен далеко одбачен, инертан попут травке. А чињеница да се ти тренуци одбацивања никако не проређују, већ бивају, напротив, све сталнији, зар не би требало да ме плаши? Почивам ли тако, потпуно онемоћао, ко ће ме наћи испод свега тога што ме покрива? И није ли могуће да сам ја већ одавно претворен у прах, готово налик земљи, готово изравнан с тлом, и то тако добро да већ преко мене прелази неки суморни друм?  

Постоји, дакле, непрестано преда мном тај једини задатак на који до сад нисам прилегао, иако би то требало да учиним: наћи пут, могућност свакодневне реалности...

Пишем ово, драга Лу, као у неком интимном дневнику, све то зато што не могу сада да пишем писмо, али то не значи да нисам мање жељан да ти говорим. Безмало сам изгубио обичај писања, и опрости ми што је овај начин писања писма тако несређен и грозан. Можда у томе нећеш чак ни видети колико је у њему радости на помисао о твојој кући, па ти га допуњујем с хиљаду најбољих жеља. Хиљаду. Свега.

Рајнер

Р. М. Рилке, Чисто противречје: писма Лу Андреас-Саломе, превео Небојша Здравковић, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 50–54.

---

[1] Loufried. То је назив који је брачни пар Андреас – Саломе дао својој кући, контрахујући имена Лу и Фридрих. Пар се сместио близу Гетингена. Рилке није виђао Лу још од фебруара 1901. године, кад је она становала у Берлину, у четврти Шмаргендорф. Поново ће је видети тек 1905.

[2] Клара и Рута станују код Клариних родитеља, у Обернојланду.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Душа

„Духован човек је – сав бол.“

                                      Старац Пајсије Светогорац

Отворим ли слух за векова тишине[1]

кроз ветрове, реке понорнице

–  Чујем крик живота и смрти кораке

И бол траве док пада у откосе

И пупољке док јесен проносе

Врисак земље што пред сушом пуца

Под костима и крстовима што тужи и грца.

Тад у мени плачу и сви моји преци

И огласе животом сва нерођена деца

Тада крв је моја река која јеца

и рањена земља од корака мека.

Али бол у телу што налази дом

Молитва је Души – не од овог света –

Она ми је гошћа, стигла са Небеса

И у њој су гости и сви моји преци

И предака мојих сва Божија деца.

И она је млада, и она је вечна

и она је Патња, и она је Песма –

Песма од Радости, песма од спокоја:

–        „Христос васкрсава, радости моја!“

---

[1] Стих инспирисан насловом збирке Владете Вуковића „Отвори слух за тишине“ (1976)

ПРОТОЈЕРЕЈ ВАЛЕРИЈАН КРЕЧЕТОВ, Страдање буди дух човека

 Све страда и све се мучи, што у безвучној тишини, кријући свој бол, прећуткујући свој јад, што у отвореним мукама, које нико и ништа не може ублажити. Ми не можемо да избегнемо страдања. Природно је желети да она не буду превелика. Али треба да се учимо да страдамо достојанствено и продуховљено. У томе је велика тајна живота. У томе је вештина овоземаљског живота.

Што је префињенији човек, што је осетљивије његово срце, што је саосећајнија његова савест, што је јача његова стваралачка машта, што је осетљивија његова моћ запажања, што је дубљи његов дух, тим више он страда, тим чешће њега посећује бол у животу, огорченост и туга. Али ми често не мислимо о томе, не спознајемо да најбољи људи страдају више... И када се на нас излива бујица оскудице, муке, јада и потиштености, ми се плашимо, сматрајући то "неочекиваним", "незаслуженим" и "бесмисленим".

Али страдању је дата велика моћ прочишћавања духа и велика моћ васпитавања, јер страдање буди дух човека. (Не само "топлохладноћа" буди човека). У њему се челичи непоколебљивост човека, његова храброст, присебност и снага карактера. Без страдања нема ни истинске љубави, ни истинске среће. Тај ко хоће да се научи слободи мора да превазиђе страдања. (Ја често, међутим размишљајући на ту тему, мислим: "Господе, каква страдања! Када бисмо барем научили да превазилазимо неудобност то би већ било неко усавршавање!) Обичан народ зна ову истину и изражава њу речима: "Посећивање Божије". Човек коме је послато страдање (вероватно и болест) не мора да се осећа безнадежним, али удостојеним и позваним, њему је дозвољено да страда да би се очистио. Зато ми не треба да се клонимо нашег страдања, спасавајући се од њега бекством или варајући себе. Не т понекад и од половине од страха од страдања. (Узгред, ја често говорим треба избегавати две ствари: не треба себе мучити тиме што се већ десило и мучити себе тиме што још није настало.) Не приличи човеку да поступа и обрнуто, то јест да се упушта у страдање (тојест да се намерно страдању излаже). Човек мора да подноси своја страдања спокојно, с поуздањем, гледајући на њих као на пут усавршавања, као на лествицу духовног очишћења. Ако је човеку дата телесна болест, онда он мора да уради све да би исправио грешке и отклонио и олакшао бол, колико год је то могуће. У исто време треба продубити свој духовни живот да би његов пламен одвлачио животну енергију од телесног бола. Треба умети не ослушкивати свој бол, не мислити све време на њега, него супростављати њему своју духовну усредсређеност. Ако неко каже да не уме то, онда нека се моли да му Господ да снаге за то.

Преузето са: https://pouke.org/

ИВАН В. ЛАЛИЋ, О размерама

Огроман је напор потребан:

Хиљаде горосеча да тврде кедрове секу

И смреке, хиљаде каменара белих трепавица

Да распоре планину, извуку тесанике

Из хладног хаоса, зидови да израсту

У геометрију, довољно пространу

Да прими један ветар,

и бронза да се лије

У стубове, у оглавља са љиљанима

Од четири лакта, лавове и палме

И херувиме –

треба саградити храм,

осветлити га изнутра као реч,

Да остане један зид, непорецив,

Пред којим можеш да клекнеш

И плачеш праведно.

Шам-дуд у порти Пећке патријаршије

ЖАРКО ВИДОВИЋ, Разговори о сликарству

среда, 20. август 1952

·        Како гледати слику (или чак икону): критички или се препустити утисцима?

     – Спонтано, па ће став или утисак изазвати сама слика! Јер само утисци (а не теорија гледања или читања) непосредан су доживљај саме слике (која је у стању да реалност времена – гледаочев боравак у галерији – преобрази y илузију надвремена, боравак y насликаном пределу)!

·        Како онда схватити слику ако при томе не схватамо и себе, тј. своје утиске, своје искуство гледања слике?

–              – Никако!

·        Шта остаје скривено, и кад, и како се то скривено открива?

–  Тек y сећању на посматрање слике, јер тек накнадна мисао o сећању на гледање (кад код куће, после посете изложби, пишете тзв. критику, тј. изражавате и описујете свој утисак, свој одговор на посматрану слику)!  

·        Зашто слика није „peбyc” или „загонетка?

–         Није зато што нам је тај модел света или човека познат и технички (језиком сликарства) тачно описан! Сви елементи слике се тада разумевају и прихватају y сећању на посматрачко осећање.

·        Како то да из мноштва слика издвајамо једну, ону за нас „праву?

– Слика ипак делује (ако делује! ако имамо слух  расположење, тј. оживљено и преображено искуство о слици и сликаном моделу–призору!). Дакле, издвајамо тиме што је то изазвано осећањем, непосредно (без претходних објашњења) и лично, непредвидиво и непланирано, а не по неком „рецепту“ искуства, по некој теорији (о правцима, школама или епохи). То значи да ни слика, ни наш утисак–осећање нису примена или пример неке теорије, естетике (коју би наша слобода–одлука–намера могла да примени)... Теорија (и школа) јесте, дакле, могућа само као теорија о „језику“, писмености, занату – који је у сликарству само сликарски! – а не и тeopија о догађају сликарске уметности (која је доступна само гледаочевом осећању сликарском), а осећање остаје – једнако y гледаоца, као и y сликара – увек природно, лично и спонтано!

среда, 27. август 1952.

Слика (или, свеједно, икона) изражава сликарево (или иконопишчево) осећање, а растављање „слике“ (тј. стеченог утиска, искуства, сећања на осећање и доживљај слике), растављање на посебне елементе је мишљење о слици.  

При томе оно може да буде и анализа мајсторског заната сликара, а не анализа (тобожња „психоанализа“) осећања (које се изражава само поетски, уметнички, духовно).  

Све ово што говоримо о уметности противљење је метафизици или „психоанализи“, тј. све је то доказивање да метафизика (или чак психоанализа, или психијатрија) није способна да објашњава уметност, веру и морал.

Елементи сликарског заната (тј. сликарског језика y приказу света) су: сиже (тема, модел, предмет, свет), форма, цртеж, боја, композиција...

среда, 3. септембар 1952.

Сиже y класичном сликарству као „сликарски опис природе”? – Да! али шта је y том опису сликарско (или пак уметничко, књижевно, поетско y природи људског бића!), за разлику од искуственог, научног описа?

Тајна уметничке садржине, уметничке природе сижеа (модела) је y томе што сликара (а на свој начин и гледаоца-уживаоца) модел или предео подсећа – не на природу модела, него на свој сопствени доживљај, на сопствене људске догађаје, на присуство (као на васкрсење) значајне блиске личности са којом се гледалац иначе радо поистовећује,   

тако да је свака слика оживљавана гледаочевом (пре тог уметниковом–сликаревом) платонском идејом, истинском, а преображеном представом!

па је гледаочево осећање одговор на изазов идеје – коју видимо и доживљавамо y уметниковој слици (или y иконопишчевој икони)!

среда, 10. септембар 1952.

Цртеж и форма волумена су линијом и бојом – занатски елементи који тек преображајем искуства–опажаја (догађајем уметности!) постају сликарски, тј. постају илузија простора (три димензије) – на површини (две димензије)! Већ сама та илузија (дејство игpe, ludus, уигравање, illusio, уживљавање y игpy) јесте – осећање, јер – тек оно отвара и нераздвојно јединство и целину тројства, тајну „осећање–машта–илузија“.

Илузију (идеју) сликаног(!) простора (света, природе, реалности) само y осећању (не y искуству) видимо и гледамо као истину простора – објективну, показиву истину простора, убедљивошћу јачом од научне! Само y чуду осећања!

За осећање ми немамо слободу, јер оно није планско, не настаје нашом намером и одлуком, него је чудо, спонтана животна сила (која није мисаона, него) спонтани покретач маште која (y идеју–Лучу) преображава – не саму стварност, простор, облике, лица, него нашу (али истиниту, проверену!) слику, представу те стварности.

То је спонтаност (као илузија тј. привид, непредвидиви на– пет или удар) уметничког тројства „осећање-машта–илузија“?

Ипак, та илузија (тај привид волумена, простора, материје на површини слике) условљена је знањем језика (у сликарству језика сликарског!), тј. наученом перспективом (геометријском, линеарном и ваздушном) која није исто што илузија, илузорни преображај реалности који би настао осећањем, него реалност перспективе, као знања насталог мерењем. Загонетка уметности је, дакле, y осећању, а заната (језика) y знању!

Жарко Видовић, „Разговори о сликарству“ – Омладина, фељтон од дванаест написа (одломак), Библио-био-графија, Том I, Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018, стр. 118–121.