МИГЕЛ ДЕ УНАМУНО, ***

„Има особа које мисле само мозгом, а има оних које мисле срцем, плућима, утробом (...) философија, као и песништво, или је дело интеграције, синтезе, или је пак само лажна философија, псеудофилософска начитаност.“

НЕБОЈША ЛАЗИЋ, О КЊИЖЕВНОСТИ У ЛИМБУ ОМЕЂЕНОМ ЖИЦОМ ("Знамења и значења" Марије Јефтимијевић Михајловић)

        

 

Наслов најновије књиге Марије Јефтимијевић Михајловић Знамења и значења, обогаћен упечатљивом алитерацијом, уводи читаоца у њене огледе о књижевним и књижевнотеоријским текстовима који су настајали на Косову или су их писали људи везани за Косово. На то упућује и поднаслов: Огледи о српској књижевности Косова и Метохије. Косово и Метохија је данас простор који, нажалост, поприма све одлике интеррегнума, физички и духовни простор између супротстављених светова.

          Међутим, текстови о којима пише Марија Јефтимијевић Михајловић, као и њена досадашња више него успешна делатност на тумачењу савремене српске књижевности, сведоче да духовно средиште тог поља није отргнуто од матице. Напротив, с много историјског и сваког другог права, можемо баш Косово и Метохију сматрати тим средиштем, центром око кога су се обликовали концентрични кругови духовности и државности Срба у простору и времену; све до данас.

          Физички и духовни простор не треба,  мада се њихов обим поклапа, поистовећивати. Разлика међу њима наликује оној која се, у различитим врменима различито назива, али ћемо је ми овом приликом означити као опoзит тела и духа. Косовски завет, као једно од најбитнијих наслеђа овог савеза материјалног и духовног, је позив који долази из простора духа али се једино може оваплотити у физичком простору. Због тога је било могуће да овај завет, између осталих, призове себи и владику и песника Петра Петровића Његоша са Цетиња и Милана Ракића, дипломату и песника из Београда. О овоме, истина другачијим речима и на други начин, пише Марија Јефтимијевић Михајловић у кратком али значењски кључном, готово програмском, уводном тексту Реч на почетку. Она комплексан и захтеван за тумачење однос лексемâ знамења и значења с необичном лакоћом објашњава као процес где књижевна знамења прате историјска значења, и обрнуто. На овај начин ауторка бриљантно одгонетава бинарну загонетку уметнуту у наслов књиге. На трагу цитираних речи Жарка Видовића у уводу, које је Марија Јефтимијевић Михајловић искористила за мото књиге, да „тајну историје не би требало тражити у метафизици, него у поезији“, могли бисмо се присетити Аристотеловог става из списа О песничкој вештини, оног о међуодносу поезије (књижевности и уметности уопште) и историографије (историје). Аристотел на једном месту у спису тврди како књижевност приказује општију слику света од историје, која описује појединачно. У сагласју с овом идејом великог филозофа, додајмо да оно што се дешавало на Косову и Метохији, остаје боље урезано у свест људи у текстовима писаца него историчара. Говорећи метонимијски, текстови историчара су „кости“, а књижевни текстови су „месо“, живот сам.

          Људи који налазе снагу да опстају у непријатељском окружењу, а да при том стварају релевентна дела у националним оквирима, насељавају с подједнаким стоицизмом и простор духа и материјални простор. Јер тамо где је тешко сачувати живот и здрав разум, мало ко би још помислио да ствара уметност, да пише романе, приповетке или поезију. Један од људи који својим опусом сведочи да је нешто тако могуће је романописац Петар Сарић, аутор који живљењењм и радом у Штрпцу на Брезовици даје смисао сопственим речима да „рођењем  смо отуд где смо се родили, а душом увијек и без остатка, с Косова“. Стога, не чуди што је претежни део књиге Марија Јефтимијевић Михајловић посветила његовом прозном опусу.

          Али пре него што су подухватила тога, она је, сасвим умесно, ситуирала српски роман писан на Косову и Метохији на поетичкој мапи ове књижевне врсте у српској књижевности уопште. И овај ауторкин текст је веома битан за истраживаче који ће се у будућности бавити овом тематиком, јер Марија Јефтимијевић Михајловић врло минуциозно прати развој српског романа у јужној српској провинцији, од помало несигурних почетака - Трагови Вука Филиповића (1957) - па до зрелих остварења, какви су романи Сутра стиже Господар (1979) и Сара (2008) Петра Сарића.

          Свако ко је дубље закорачио у српску културу и књижевност, било као њен стваралац или тумач, зна како она, углавном, функционише. Невидљиви али моћни кругови стварају оквир у који, као у Прокрустову постељу, критичар или историчар књижевности мора „сабити“ свој поглед на посматрано дело. Правила игре се знају, један одабрани број књига мора се некритички и унисоно хвалити, док онима који нису „изабрани“ остаје прећуткивање и чекање на здравију духовну климу. Марија Јефтимијевић Михајловић у рукопису књиге, Знамења и значења - што се мора не једном похвалити - уме да одрешито саопшти ставове којима као да поручује да не жели улогу статисте у том енигматичном хору. Она то чини маниром строгог али правичног литерарног судије, судије чије је ставове тешко поколебати. Тако у тексту, поводом романа Дечак из Ластве Петра Сарића (1986), можемо прочитати и да је писац  „умногоме умањио утисак доброг кратког романа“, служећи се, како ауторка прецизира, „небрушеним језиком“ у обликовању контроверзне књижевне теме (инцест). Овим и сличним реченицама ауторка сугерише оно што би требало бити саморазумљиво, да се суд о делу може и мора доносити искључиво на основу његових естетских и књижевних квалитета.

          Поред романа, чија доминација у 20. веку наткриљује остале књижевне врсте, Марија Јефтимијевић Михајловић посветила је значајну пажњу и приповетки и поезији, као некада доминантном литерарном роду. Што се тиче српске приповедне књижевности на Косову и Метохији, нарочито у међуратном раздобљу, незаобилазно је име Григорија Божовића, писца чија је трагична судбина огледало апсурда живљења на, како се то обично каже, овим просторима. Они су историјом бременити и крвљу натопљени. Овој нашој констатацији одговара поглавље књиге Марије Јефтимијевић Михајловић, пригодно названо Слика српског страдања у приповедачкој прози Григорија Божовића. У овом и следећем које се бави „психологизацијом и карактеризацијом ликова у приповеткама Григорија Божовића“, ауторка је заокружила  увид у његово стваралаштво, чиме је дала свој допринос, поред  грађанске рехабилитације, и његовој уметничкој ревалоризацији у корпусу српске књижевности.

          Марија Јефтимијевић Михајловић значајни део своје књиге посвећује и српској поезији у нашој јужној покрајини, почевши од самих почетака па до данашњих песника, који, најчешће, стварају у егзилу. Поред огледа о литератури, ауторка монографије указује на вредан књижевнотеоријски допринос Мирјане Бечејски тумачењу српске књижевности у тексту Херменеутички кодови Мирјане Бечејски.

          Да се на крају овог осврта на текст књиге Знамења и значења,  вратимо на његов почетак. Наиме, Марија Јефтимијевић Михајловић, снагом талента и дубином увида у текстове које тумачи, убедљиво показује да они сваким словом, независно од места где су настајали, припадају српској књижевности и култури у њеном интегралном виду.

Проф. др Небојша Лазић 

                                                                                               

СВЕТИСЛАВ МАНДИЋ, Сликар и треперење боја у простору

Ако би питали: шта је вечно?

Ја бих рекао: боја.

Јеp све је било, све се мења,

остају само треперења

штo допиру до нашег вида

са неба, цвећа, воде, зида,

дајући боју и имена

свему на свету, од правремена.

И када једном све се згроми,

и буде прашина, атоми,

трепериће још од њих боје

зa очи кoje не постоје.

Ако ме питају: вечно што је?

одговорићу: то су боје.

И ја, што гледам ко у снима,

и, луд зa сликом, не знам за се,

постајем једнак боговима,

кроз мене вечност прелама се.

С. Мандић, Милосно доба, Издавачко предузеће Просвета, Београд, 1960, стр. 27.

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ, Поезија није и не може бити довољна себи, јер је њој потребно све (Мултидисциплинарни и интердисциплинарни приступ у тумачењу поезије)

Другачији од уобичајеног начина изражавања и комуницирања, песнички говор указује на постојање знатно шире духовне реалности од чулно непосредно утврђеног и проверљивог света. У тако наговештеном простору човек потврђује способност да помера своје сазнајне и креативне границе и ствара нове светове, који су најевидентнији y области уметности и књижевности. Незаштићен од хировите природе, он гради материјално безбедно станиште у којем налази задовољство осенчено осећањем угрожености и несигурности због неуспостављеног и непотврђеног смисла сопственог постојања.

Онтолошки недовршен, без обзира на све своје материјалне успехе, човек не остварује потребну извесност која постоји под духовним и песничким кровом. Зато су за њега посебно значајни повлашћени тренуци самопотврђивања и у духовној сфери, y кojoj доживљава преображавајућа животна искуства. Тај суштински аспект људског постојања Хелдерлин је исказао стиховима: „Пун заслуга, ипак песнички станује / Човек на овој земљи“[1]. Трагом овог песничког увида, Хајдегер открива да је у поезији прајезик једног народа и сматра да суштину језика треба схватити из суштине поезије.[2] Песничко искуство, према овом немачком филозофу, ослобађа човека илузије о његовој моћи и cyпepнopности, јер је језик тај који влада њиме, а не обратно. Будући да није пуко људско оруђе, јер као „кућа битка“ има онтолошки значај, језик оличава ентитет виши од човека, па зато он и говори само онда када одговара позиву и захтеву језика.[3]

Иако споран са становишта аргументације, став о пренаглашеном значају језика подразумева његову креативну моћ која као нешто потенцијално више од човекове датости постоји y њему. То више исказује се управо човековом способношћу да стваралачки превладава дата ограничења и у реалности неизвесног исхода таквог процеса формира себе и свој идентитет. У сфери културе језик постаје основ културних кодова, међу којима поезија суштински изражава његов креативни потенцијал. Оличавајући, дакле, стваралачку човекову моћ, поезија потврђује ту његову одлику тако што изражава и животне и духовне противречности његовог постојања, које променама само добијају другачије видове.

У оцносу на уобичајени језик комуникације, песнички говор актуализује његову профетску могућност, наговештавајући и именујући долазеће као оно утопијско „још–не“, реалности. Осетљивим реаговањем на оне најдубље промене у колективу и појединцу које постају битно обележје стања њихове духовности, поезија открива вишеслојност човековог бића, његово несвесно и тамну страну његове природе, оличену сенком као искушењем и могућностима преиспитивања негативитета. Иако се наговештен y песмама понекад и остварује[4], карактер тог утопијског и профетског нема y поезији конкретно значење, јер се оно у простору језичког исказује могућношћу потврђивања човековог креативног потенцијала за стварање бројних светова као услова сопственог постојања. Зато човек и није биће једног света, већ тог плуралитета израженог песничким стварањем[5] заснованим и на знању као искуству пре непосредног искуства, а поистовећеног са интуицијом као интензивном мисаоношћу. Откривајући ту важну димензију стварања песничког дела, јунак Рилкеовог романа Записи Maлдеa Лауридса Бригеа диви се песнику као свезналици који зна тако много и о сасвим конкретним животним појединостима, као о некадашњим девојкама и њиховим судбинама, што је знање које може проистицати и из брижљиво сакупљених и сачуваних докумената у вези с њиховим животима[6]. Будући да се оваквим односом према свету не искључује и могућност сазнавања на основу непосредних материјалних факата, показује се да су управо фактичка научна знања битна и за разумевање и тумачење песничких дела. У том смислу су за разумевање одређених аспеката комплексног песничког опуса, попут оног који је остварио Миодраг Павловић, веома важна знања до којих је песник долазио не само интуитивно већ и коришћењем адекватне литературе из области археологије, историје и антропологије, па одговарајуће сагледавање и тумачење антрополошких топоса у његовом делу подразумева и шири caзнајни видокруг.

С обзиром на значај поменутог духовног обзорја, поезија (грч. poiesis – стварање) као аутентично стварање није и не може бити довољна себи, јер је и њој, као и свему што постоји у свету, како су уочили стари Кинези, потребно све. То све је, у ствари, све то, односно свето, као неупитни искуствени оквир у којем настало песничко дело добија своје аутономно значење и чији се рецепцијски потенцијал огледа и у могућности успостављања веза са широм културном, искуственом и духовном реалношћу. Одређени првенствено књижевноестетским критеријумима, вредност и смисао аутономног песничког текста су зависни и од ширег културног, социјалног, психолошког и духовног контекста. Мултидисциплинарни и интердисциплинарни приступ у тумачењу један су од савремених захтева за његовим што адекватнијим и целовитијим сагледавањем. Показало се, на пример, да су нова психолошка знања, започета Фројдовом психоанализо M Јунговом аналитичком или комплексном психологијом, омогућила и дубинске тумачење књижевног дела и утемељење новог естетичког разумевања песничког текста.

Поменуте хуманистичке дисциплине проширују књижевни теоријско-критички хоризонт, па су и антрополошка знања релевантно искуство и један од чинилаца који може допринети бољем критичком читању и вредновању песничког текста. Инхерентна самом приступу разумевања поезије, та знања се не исказују као манифестни, већ прикривени, тајни интерес самог песничког дела да буде адекватно схваћено и протумачено. Поменута знања не конституишу неко посебно антрополошко гледиште, већ су чинилац књижевно–теоријског приступа који омогућује да се песничко дело на прави начин сагледа, протумачи и разуме. У том смислу је антрополошко искуство, попут других знања из области хуманистичких наука, оно које доприноси тумачењу и одређујући становиште тумача има метатеоријски и метакритички карактер. Како су претпоставке тумачења ирелевантне у односу на остварене резултате, тако су и сва тумачења лимитирана у односу на песничко дело, које је вредно и живо само уколико их превазилази и подстиче нова читања. Уколико је тај лимит уједно и граница њихових различитих, комплементарних светова, онда се идентичност науке и уметности[7] објављује управо врхунским тумачењима поезије која откривају могућности њеног различитог читања.[8] Примењена метода и теоријски оквир нису манифестни, већ научност у строгом смислу постаје подразумевајуће и инхерентно тумачењу. То је тренутак када се увиђањем да конкретно знање није важније од претпоставки за његово остварење одбацују помоћне лестве, а остаје дело тумача као порука да се и другачијим приступом, заснованим на новим знањима, може доћи до новог значења песничког текста.

Б. Јовановић, из Предговора књиге Блискост далеког: анахронике III, Stylos, Нови Сад, 2005, стр. 7–10. 

---

[1] У: М. Хајдегер, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, стр. 157.

[2] М. Хајдегер, „Хелдерлин и суштина поезије“, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, стр. 141.

[3] М. Хајдегер, „...Песнички станује човек...“, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, стр. 152.

[4] Од Калимаха, у чији су стиховима наговештени инвазија и војнички пораз Келта, до Дисових слутњи националне катастрофе и сопствене судбине изражених у књизи Утопљене душе.

[5] Мајаковски је то изразио стиховима: „А ја / у ствари / само једно тражим: / што више песника, / добрих и несличних.“

[6] Р. М. Рилке, Записи Малтеа Лауридса Бригеа, Издавачко предузеће „Рад“, Београд, 1964, стр. 24.

[7] П. Фајерабенд, Наука као уметност, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Матица српска, Сремски Карловци, Нови Сад, 1994, стр. 15–74.

[8] Уметност тумачења поезије, прир. Д. Недељковић и М. Радовић, Нолит, Београд, 1979.

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ, Пустиња у зрну песка

  „Видети свет у зрну песка

и небо у дивљем цвету,

држати бескрај на длану руке

и вечност у једном трену.“

В. Блејк

Из склоности да се дивимо и уважавамо велико, често потцењујемо и омаловажавамо оно мало, чији су вредност и значај несразмерни његовим физичким мерама. Ниподаштавајућим односом према малом изражава се сопствена лажна величина и изгубљени осећај за реалност. То мало, неважно и споредно које свесно потискујемо, постаје, међутим, основа наших несвесних садржаја који преко снова и омашки у говору, читању, памћењу и понашању показују своју важност. Обратити пажњу на свет ситница значи поново стећи осећај за мало, што нас може извести из душевног лавиринта и вратити у животну реалност.  

Уочавајући значај управо оних малих и само привидно неважних ствари у људском животу, Фројд открива механизме несвесног процеса и утемељује психоанализу као дубинску психологију способну да осветли најскривеније душевне тајне. На примедбу да се бави незнатним, тривијалним животним ситницама, оснивач психоанализе подсећа да се управо неке веома важне ствари, попут емоционалне наклоности и израза љубави, исказују слабим знацима дискретног погледа, брзог покрета или продуженог стиска руке. Зато не треба мешати величину проблема са упадљивошћу знакова, јер управо мали знаци понашања, мишљења и сневања наговештавају и упућују на велике и важне ствари у људском живота.[1] Када ти мали знаци неуобичајеног и патолошког садржаја постану учесталији и израженији, онда они и непосредно утичу на мењање постојећег контекста у којем и сами добијају друго значење. Са болешћу почиње стање кризе као својеврсно искушење и изазов, јер се привидним смањењем животне снаге добија прилика за исказивање духовне моћи и интегрисања на вишем нивоу. Мало је, дакле, наговештај пропасти старог, али и весник нечег другачијег и новог.

Пут ка духовном  

Незадовољство малим показатељ је осећања инфериорности које подстиче превазилажење сопствених граница, чиме се нарушава постојећи поредак. Искуство, међутим, говори да се реално можемо уздићи сразменно свом слободном потчињавању и служењу малом, јер свако гордо истицање себе удаљава од реалног тла и води у пад. Само онај које стварно велики може да се умањи и прихвати искушење нижег као могућности свог потврђивања. Врлина је великог да се искаже у скромности, а поштовање малог чини ту величину људски реалном. Понизност према малом ослобађа од осећаја таштине и омогућује превазилажење искушења гордости.  

Смањујући човек показује своју величину као могућност духовног раста, а служење и потчињавање најмањем открива пут ка свету духовног. Приступ небеском царству условљен је, према хришћанском учењу, управо нужношћу жртвеног самоодрицања, јер само оном ко се понизи као дете, биће доступно царство небеско (Матеј, 18, 1–5, 10). Учинити себе незнатним и дати другоме повишени значај – то успоставља адекватну комуникацијску релацију у којој њени учесници добијају одговарајући значај. Зато и говорити о малом значи даровати му глас који се потом враћа као реч уздарја, остављајући траг о сопственој даровитости и учешћу у узвишеном.  

Свесно регресирање до нижих нивоа претпоставка је креативности, јер онај ко је способан да се умањи може се потврдити делом достојним своје величине. Перфекција у обављању неког посла огледа се првенствено у односу према оном елементу целине који је тешко уочити, али чији недостатак умањује њен квалитет. Добар мајстор брзо уочава важност детаља и његова способност да отклони квар настао немарним односом према детаљу заснива се на осећању за значај малог.

(...)

Пустиња и зрну песка  

Величина нашег постојања огледа се, дакле, у односу према малом у којем откривамо лепоту и савршенство живота. Свакодневне вежбе из нужне животне понизности оспособљавају нас да малим дођемо до великог. На том путу и откривамо важност друге мере која релативизује дотадашњи статус великог и малог и утврђује њихову стварну важност и величину. Потврда тог искуства је и способност да се у капи види океан, у зрну песка пустиња, у труну суштина материје. У таквој песничкој визији Руми је, пре Радерфорда и Фермија, предвидео да ће онај ко расцепа атом угледати у њему мало сунце и планете које круже око њега. У том микрокосмосу скрива се могућност великог, као што је у реалности великог садржано мало. У тој игри привидних величина и супротности одвија се процес прелажења једног у друго.

Чињеница да је и наша будућност скопчана са дешавањима у микро свету у области генетике, молекуларне биологије, атомистике,  нанотехнологије, променила је и наш однос према малом. Зачети иза границе видљивог: међу субтомским честицама и међу генима, велики догађаји су последица малих и неприметних збивања чији је актер постао и човек.

(...)

Весници великих догађаја  

Сажета порука да велике ствари, попут краја историје, не долазе на видљив начин, указује да су оне, можда, већ ту: у нама или поред нас. Њихова невидљивост не значи и непостојање, већ присуство на духован начин. Откривање важности и лепоте малих ствари условљено је одговарајућим односом према њима, што претпоставља равноправност у комуникацији као животну меру нашег постојања и опстанка. Околне ствари и бића мотре на нас и само од наше пажње зависи када ћемо их запазити. Откривање суштинског зависи од могућности да видимо иза непрозирног вела стварности и да запазимо да смо виђени. То је немогуће уколико нам дани у ритуализованој свакодневици посиве и у свом једноличном протицању неприметно нас удаље од реалности чијем средишту утолико јаче тежимо. Доследно поштовање правила удаљава нас од реалности, па зато њиховим несвесним кршењем настојимо да јој се приближимо.  

Извесност космичког пута темељи се на познавању микрокосмичког света, јер у малом природа наговештава велике и преломне догађаје. „Највећи догађаји – то нису наши најгласнији, већ наши најтиши часови.“[2]  Довољно је да пажљивије погледамо биљке, мраве, инсекте и птице па да сазнамо шта се у природи спрема. Неговање осећаја за лахор, сенку, шапат биља и тајну поруку животиња омогућује приступ свету изван границе видљивог, тамо где прве мале али битне промене наговештавају олује, потресе и буре.

Велика питања о животу и његовом смислу преламају се кроз судбину малих ствари. Степен блискости са њима мера је удаљености од самог средишта стварности. Та мера заснива се на осећају за мало, откривању микрокосмоса, поштовању сићушних и често неприметних бића, јер наш однос према њима одређује и однос космоса према нама.

Б. Јовановић, „Величина малог“, у: Блискост далеког: анахронике III, Stylos, Нови Сад, 2005, стр. 65–71. 

---

[1] Сигмунд Фројд, Увод у психоанализу, Матица српска, Нови Сад, 1976, стр. 22.

[2] Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, БИГЗ, Београд, 1989, стр. 181–182.

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ, О јединству супротности

 Будући да супротности нису потпуно одвојене, већ се у одређеном тренутку додирују и прелазе једна у другу, њихова међусобна условљеност исказује се и равни животног јединства које са становишта дуалитета није лако видљиво. Зато привид велике разлике између живота и смрти само увећава неразумевање природе и суштине негативитета. Иако над тим привидом, било да је онтолошке, духовне или етичке природе, не постоји потпуна победа, човеков однос према смрти заснован на свести о рационалној супериорности исказује се у тежњи да се она коначно савлада. Овакав однос исходује људски пораз у самом средишту представе о земаљској бесмртности, односно животу без смрти. Тај пораз је показатељ удаљености од саме суштине постојања, чија спознаја имплицира и другачији однос према смрти. Наиме, уколико спознање изворно значи љубити, онда познавање постојања значи искуство његовог божанског јединства супротности које управо у доживљају љубави и омогућује стварни преображај. Зато и не постоји победа над негативитетом, већ успостављање и поседовање баланса, владање средиштем које одржава виталну тензија супротности у њиховој равнотежи. Довољно аутентично и дубоко осећање центра утемељује нас и чини сигурним у кругу у којем смо овладавали и његовим најудаљенијим ободом.  

Супротности постоје као две стране исте реалности које су неодвојиве и међусобно комплементарне. Симбол те свеукупне реалности која подразумева супротности је наднаравни ентитет као извор свих облика постојања. Са тог становишта све што постоји, у нашем позитивном и негативном значењу, има своје дубоко оправдање и смисао. У свакој појави и облику постојања открива се део, само повремено нарушаване, свеопште / животне хармоније засноване на јединству супротности. Иако је због својих интереса делимо, постојаност свега претпоставља божанску оправданост и доброту.

Испољене супротности имају у моралном контексту одговарајуће значење добра и зла, али су са становишта вишег јединства ове разлике крајње релативне. Оне постоје само у нашем свету, све до момента ослобађања условљености да их тако и видимо. О том узвишеном тренутку у којем се супротности укидају и свет показује у својој суштини, Андрић вели: „Има тренутака када су за мене вода и ватра једно исто. То су она неухватљива и незадржива магновења кад смо ношени нама иначе непознатим снагама, кад наш поглед не задржавају ова пролазна привиђења која називамо светом ако себе. Тада потпуно нестане овог мучног света са његовим супротностима, и ја видим јасно и савршено осећам јединство свих елемената који круже васионом. Ништа нема имена, лика, правца ни оправдања. По својој суштини и свом коначном дејству, све је једно у овом милионитом делићу секунда који се зове вечност“[1]. У моменту укидања супротности ствари, објављује се њихова дубља, духовна суштина божанског исијавања вечног у животно ефемемом. То снажно осећање душевног пробуђења, способно да нас ненадано и стварно узнесе, чини нас свесним ограничења представа заснованих на дуализму и могућности њиховог превазилажења. Проистекло из аутентичног доживљаја, искуство тог вишег смисла је упоришна тачка увида и и целовитост нашег постојања, које свешћу о јединству супротности у сваком феномену добија значење повлашћеног и тајанственог животног места.

Б. Јовановић, Блискост далеког: анахронике III, Stylos, Нови Сад, 2005, стр. 18–19. 

---

[1] Иво Андрић, Знакови поред пута, Свјетлост, Сарајево, 1978,  стр. 172–173