У кавез улазих место
дивље звери,
одслужих рок, урезах име на бараку
и живех на мору, рулет ме изневери,
ручах, ђаво га знао са ким све, у фраку.
С висина ледника гледах пола света,
хранитељку земљу моју одбацих.
Трипут тонух, распорен сам два пута;
од људи што ме заборавише град направих.
Тумарах степема што памте крик Хуна,
облачих што се поново враћа у моду,
сејах раж, покриварах терпапиром гумна
и једно што не попих суву воду.
Црне зене конвоја у своје снове пустих,
хлеб прогонства до корице пождеран је.
Сем кукњаве све књигама мојим допустих,
пређох на шапат. Четрдесета ми је.
Шта да кажем о животу? Испостави се дугом.
С патњом само осећам солидарност.
Али све док ми уста не запуше глином,
из њих ће се чути једино захвалност.
1980.
Ј. А. Бродски – Сабране
песме
Препевао: Александар
Мирковић
Извор: блог Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар