Категорије

петак, 26. мај 2017.

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ, Балада о предвечерју



Пошли сте изван града у предвечерје да умирите
очи
И остали сте сасвим сами.
Нисте ни знали како тишина воли непознате да
рани из невидљиве пушке
И дуго сте узалуд напрезали очи
Да протумачите архитектуру птица које су летеле.
Предуго сте узалуд били свијени према земљи
Као поломљен лук:
Хтели сте наивно да ухватите баш ону кап
времена
Кад се недирнута травка попела у вис за нови
милиметар.
Пошли сте у предвечерје:
Нисте ни знали
Да вас рамена боле од невидљивих кровова
Да су вам руке тешке од не сасвим природних
љубави
Помислили сте да вам се у слуху нешто догађа
А заборавили сте да сте за собом повукли зидове
једне јако навикле улице.



Пошли сте у предвечерје:
Ишли сте полако
И тек сте одједанпут схватили да то није ваш
корак иако су ноге сасвим ваше.
Ишли сте полако:
Само сад још лаганије
Скоро као да не идете.
Стали сте
А учинило вам се као да и даље идете кораком
који није ваш корак.
Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи
И сада лежите у трави
Иако знате да сте хтели само да седнете.
Поред вашег уха
Једна травка је прилично шумно порасла за
милиметар
- Ви ништа нисте чули.
У ваздуху су две птице обележиле крилима
скромну уметност
- Ви ништа нисте видели.
Пошли сте у предвечерје
И сада из траве кришом отварате очи
И чини вам се да вас још увек неко нишани из
невидљиве пушке.

Нема коментара:

Постави коментар