Категорије

недеља, 25. јун 2017.

ДЕНИ ДЕ РУЖМОН, Агапе или хришћанска љубав


Пролог Јеванђеља по Јовану: „У почетку беше Логос (Реч) и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог... У њему беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (1, 1–5).
Је ли то вечно, немилосрдно двојство, неискорењиво непријатељство Земаљске Ноћи и трансцендентног Дана? Није, јер ево шта се даље каже у Прологу: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као јединороднога од Оца“ (1, 14-15).
Оваплоћење Речи (Логоса) у свету дакле, Светлости у Тами – то је нечувени догађај који нас ослобађа несреће живљења. То је срж свеколиког хришћанства и жариште хришћанске љубави коју Свето писмо назива агапе.
Догађај без преседана и „наравно“ невероватан. Јер чин Оваплоћења представља коренито порицање сваке врсте религије. Он је врхунска саблазан, не само за наш разум који никако не прихвата ту незамисливу збрку краја и бескраја него првенствено за природно религиозан дух.
Све познате религије настоје да оплемене човека, а на крају осуђују његов „створени“ живот. Бог Ерос распаљује и оплемењује наше жеље и сабира их у јединствену Жељу, која их на крају поништава. Крајњи циљ ове дијалектике је не–живот, смрт тела. Пошто су Ноћ и Дан неспојиви, саздани човек припада Ноћи и може постићи спасење једино ако престане да постоји и „изгуби“ се у окриљу божанства. Међутим, својим учењем о отелотворењу Христа у Исусу хришћанство из основа изокреће ову дијалектику.
Уместо да буде крајњи циљ, смрт постаје први услов. Оно што Јеванђеље назива „смрт у самом себи“, заправо је почетак новог, овоземаљског живота. То није бекство духа из света, него је то његов принудни повратак у само средиште света! Непосредно поновно стварање! Поновно потврђивање живота, додуше не некадашњег живота, нити идеалног живота, него садашњег живота којег Дух поново обузима.
Бог – истинити Бог – створио је себи човека, и то истинског човека. У личности Исуса Христа тмине су уистину „примиле“ светлост. И сваки човек рођен од жене, који у то верује, од тог часа поново се рађа у духу: умро за себе, мртав за свет, уколико су ја и свет грешници, али оживео за себе и за свет уколико Дух хоће да их спаси.
Убудуће љубав више није бежање нити непрестано непристајање да буде делатна. Она почиње с ону страну смрти, али се враћа животу. И кроз ово преобраћење љубави појављује се ближњи.
Људско биће представља Еросу само варљив повод, прилику да се распали; он га одмах уклања, јер је циљ у све већем распламсавању, у изгарању све до смрти. Појединачно биће само је недостатак и помућеност јединственог Бића. Како да га таквог заиста заволи? Пошто је спасење само с ону страну, религиозни човек одбацује створења за која не мари његов бог. Али Бог хришћана – и то једини он међу свим знаним боговима, није одбацио никога, напротив: „ОН НАС ЈЕ ПРВИ ВОЛЕО“ у нашем облику и са свим нашим ограниченостима које је чак и прикривао. Прикривајући судбину грешног и издвојеног човека, а притом сама не грешећи нити се делећи, божја љубав нам је утрла потпуно нов пут: пут посвећења. А то је супротно од сублимације која није ништа друго него варљиво бежање из стварног живота.
Тада вољење постаје позитивна делатност и претвара се у чин преображења. Ерос је настојао да закорачи у бескрај. А хришћанска љубав је послушност у садашњости. Јер волети Бога значи слушати Бога који нам заповеда да љубимо једни друге.
Шта значи: Љубите непријатеље своје? То значи напуштање себичности, оног ја обузетог жељом и мучнином, то значи смрт усамљеног човека, али и рођење ближњег. Онима који га подругљиво питају: Ко је мој ближњи?, Исус одговара: То је човек коме сте потребни.
Од тога тренутка сви односи међу људима мењају смисао.
Нови симбол Љубави више није бескрајна страст душе у потрази за светлошћу него је то сада брак Христа и Цркве.
Тиме се мења и људска љубав. Док су је пагански мистичари узносили и од ње чак правили бога, али је истовремено и поклањали смрти, хришћанство је поставља на њено место и посвећује је браком.
Таква љубав, замишљена по слици Христове љубави према Цркви (Посланица Ефесцима, 5, 25), заиста може да буде узајамна. Јер она воли другог какав он стварно јесте уместо да воли представу о љубави или смртоносни заносни плам. („Боље је женити се и удавати него горети од страсти“, поручује Свети Павле Коринћанима.) Осим тога, то је срећна љубав – упркос замкама греха – јер она, у послушности, на овом свету доживљава пуноћу.


Д. де Ружмон, Љубав и Запад, превео с француског Милан Комненић, Службени гласник, Београд, 2011. 

Нема коментара:

Постави коментар