Данашњи
човек је толико заокупљен трком за новим, испразим, за непрекидним мењањем и
трошењем да и не види судбинску сврху којој води та вечита глад за новим
сензацијама. Рилке је пре многих
савремених истраживача и социолога формулисао идеју да масовна потрошачка глад,
обилно храњена кич–производима aли истовремено њима и даље подстицана, обавља
важну егзистенцијалну улогу: она служи самозаваравању и несвесној самоодбрани од
страха који у нама буди присуство смрти. Кич није ништа друго него потрошачка,
квазиестетска „сублимација“ страха од смрти.
У Осмој елегији Рилке изводи поређење
измећу човека и животиње и као главну предност животиње у односу на човека
наводи то што животиња не зна за страх од смрти:
„Очију
широм отворених
гледа
животиња у отворени свет.
Једино
наше очи као да су
окренуте
и сасвим око ње
стављене,
као клопке, свуд y круг
око
излаза њеног слободног.
Што
напољу постоји, то ми знамо
само из
лица животиње; јер већ
и мало
дете окрећемо ми
и терамо
га да уобличење
за собом
гледа, а не отворени
свет,
што се чита с лица животињског
толико
дубок. Слободан од смрти.
Њу ми
једини видимо; вазда је
иза
слободне животне пропасти,
а пред
њом бог, и Иде ли, тад иде
кроз
вечност, као што кладенци иду.
А ми ни
једног јединог дана
пред
собом чисти не вицимо простор
са којим
цвеће бескрајно се стапа.“
(превод
Б. Живојиновић)
Ако ми,
једини видимо само смрт и њоме смо опседнути, има ли онда наде да се икад
ослободимо тог страха? Можемо ли и ми закорачити у „отворени свет“, то јест,
можемо ли довести себе у такво стање свести у којем се више нећемо плашити
смрти? Као што каже песник:
„Јер
близу смрти не види се више
смрт, већ
се само зури испред себе,
можда с погледом
животињским крупним.“
Рилке констатује да смо вечити заробљеници каузалног
света у којем је на снази закон супротности, привида и страха од смрти, али он
верује да у нама постоји довољно јака осећајна моћ која може или помоћу које се
можемо изнутра преобразити тако да из света искиданости, дисконтинуитета,
отућености пређемо у „отворени свет“, у „унутарњи простор света", који је
негација света супротности, подељености, и у којем се све противречности
укидају и превазилазе у поновно наћеном јединству.
Показујући да отућење и унутарње цепање човека почиње још у детињству, Рилке
указује на делујуће негативне чиниоце, што значи да све унапред још није свршено,
да наша свест има бар на почетку шансе, али је ми кваримо васпитањем и тако
доводимо до коначне подељености нечег што је у основи дато као недељиво
јединство свих функција свести.
Док је
човек заробљеник света привида, док за њега важе правила постојања и мишљења у
том свету, он дели његову судбину:
„То је
судбина: бити насупрот,
ништа до
то и вазда насупрот.“
то јест
насупрот „отвореном свету“, што значи да остајемо увек с ове стране баријере
која дели та два света, вазда у свету супротности.
Сопствешам унутарњим преображавањем ми смо ипак у
могућности да пређемо ту зачарану границу, јер су оба света ту, у нама, не у
неком објективном простору ван нас. Кад говори о унутарњем простору и отвореном
свету, Рилке мисли на просторе свести, на наш унутарњи духовни простор. Није свакоме дато да учини тај одлучујући
корак, али исто тако нико није без шансе да га достшне ако се одлучи и истраје
у самопреображавању. У сваком случају, обавезни смо да то покушамо:
„Смрт је од нас окренута, од нас неосветљена страна живота: ми
морамо покушати да достигнемо највећу свест нашег бића, која је код куће у оба
неограничена подручја, и која се и једним и другим неисцрпно храни... Истинито
уобличен живот протеже се кроз оба подручја...не постоји ни овострано ни онострано,
него само велико јединство..."
(Рилкеово писмо Витолду Хулевичу)
Ако не постоји „ни овострано ни онострано него само
велико јединство", онда се Рилкеов појам „отвореног света“ или „унутарњег
простора света“ може схватити као ознака за једну фазу у развоју свести, за
сферу магијско– митског доживљаја света.
Да ли је
данас могућно мислити на некадашњи „митско-магијски“ начин? За песника који
мисли и доживљава свет кроз метафоре – свакако, без обзира на то да ли их
ставља на папир или задржава за себе као ствар сопственог искуства. Овде треба
подсетити на то у каквој су блиској вези у Рилкеа метафора и осећање (das Gefȕhl). Најпре треба напоменути да речју осећање
Рилке означава једну исконску везу наше свести са првобитним митско-магијским
доживљајем, у којем још шије била извршена подељеност на субјектобјект. Остатак
те свести или те духовне моћи, дакле синтетизујући елеменат наше свести, то је
оно што Рилке подразумева речју осећање.
Метафора
је средство за експанзију овако схваћеног осећања. од његовим дејством, у
Рилкеовој поезији цео свет се не претвара у симболистички систем, какав је случај
са симболистичком, у основи спиритуалном концепцијом света. Цео свет се
обухвата мрежом метафора које су креативни носиоци те исконске, у нама сачуване
снаге митско-магијског доживљаја. Тако се процес унутарњег мењања субјекта
преноси на свет спољних феномена подвргавајући целу стварност магијском
преображавању. Коначан резултат тог
процеса који треба да обухвати и ствари и људе јесте Рилкеов „Weltinnenmum”: унутрашњи простор у нама
и свету где се непрекидно обавља процес митизације и магијског преображавања
света или, рационалистички говорећи, враћање света његовим извориштима
магијског и митског постојања или, говорећи психолошки и философски, нечему
што би било блиско ступњу фундаменталне аперцспције, ако се она не схвати као
чист анимизам или аниматизам, него у смислу Френкфордовог тумачења односом Ј
а–Ти (Од мита до философије, „Минерва“,
1967).
Свест у
коју је деоба на субјект и објект унела коначну подељеност и тако довела до
раскола првобитно јединство свести, тоталитет и хармонију њених елемената и
функција, постала је жртва хипертрофираног интелекта, који је коначан резултат
тог развоја. Наш интелект је постао претерано ”издужен”, па доминира у укупној
структури првобитне свести. Смрт и страх
од смрти нису у Рилкеовој метафорици ништа друго до симптом и алармантно
упозорење тог расцепа и сужавања свести, заправо израз и последица њене опасне
угрожености изазване расцепом. Отуда
усмереност, ка преструктурисању свести, означена терминима „отворени свет“ и
„унутарњи простор света", подразумева активисање и других садржаја и сила
свести које су потиснуте или уништене уздизањем интелекта до доминантне силе
свести. Васпостављање некадашњег тоталитета, хармоније и унутарње равнотеже
мећу дејственим силама свести –то је коначан смисао сваког нашег рада на
унутарњем самопреображавању. Тумачећи Рилкеове поруке, Лу Албер–Лазар је с правом
рекла:
„Отворен
живот значи: отворен према смрти.“
„Отворен свет“ је оно стање свести у којем више
није на снази закон каузалитета са својим цепањем свести и свега на системе
међусобно супротстављених супротности, који заплићу нашу свест у неразмрсиво
клупко привида и лажи. У том стању свест је ослобођена проклетства и терета
усамљености, одбачености и отуђености, које неминовно прати појава страха од
смрти. „Отворени свет“ значи поновио итегрисање усамљене јединке у велику, н
раскидиву заједницу свеопштег континуитета живота, у велику синтезу укупног
живота, у којем нема супротности измећу живота и смрти, и где се на делу, дакле
у нашој свести, непрекидно обавља једначење измећу те две сфере, које у ствари
представљају једну целину.
Девета елегија завршава се апотеозом
том стању људског духа, за који Рилке овде употребљава још један на зив: земља!
........................Земљо!
невидљива!
Шта је,
ако не мена, твој неолољиви налог?
Земљо,
вољена, хоћу. Ох, веруј, не треба више
пролећа
твојих да ме за тебе придобију,
једно,
ах, једно једино крви је сувише већ.
Безимено
се за те одлучих, издалека.
Ти си
увек била у праву, а присна је смрт
твоја
помисʼо свята.»
(превод
Б. Живојиновић)
Почетни
ток самопреображавајуће свести зачиње се у нашој осећајној моћи, што је сажета
формула за стање интегрисане свести, у којем се непрекидно обнавља и дејствује
примарно психичко јединство, које није разорено системом каузалног мишљења.
Субјект који то доживи не може а да се не усхити као морепловац који после
дугог лутања и огромних опасности угледа пред собом чврсто копно. Зато се Девета елегија завршава моћним кликтањем
животу:
„Види, ја живим. Од чега? Нит се детињство смањује нити
будућност... Безбројан живот извире у мом срцу. "
Преображена свест постаје сама себи извор сопствене
неуништивости, срце – симболички носилац те митско-магијске моћи преображавања –
јесте творац бесмртности, јер живот и смрт нису ништа друго до гранични појмови
наше свести, супротне и супротстављене крајности у чијем мећунростору подељена
свест ствара своју извитоперену слику света. Повраћено јединство свести враћа
субјект у његову прадомовину, отуда вечно „детињство" и отуда „невидљива земља“,
јер се она налази у нама или нигде!
(1980)
З.
Глушчевић, „Рилке и магијски доживљај смрти“ (одломак), Књижевност и ризуали, СКЗ, Београд, 1998.
Нема коментара:
Постави коментар