У тешким тренуцима – болести, губитка, усамљености –
одједном схваташ да реалност, на коју си навикао да се ослањаш, није чвршћа од
тебе самог. Посао, одмор, књиге, путовања, градски и светски живот... Све
почиње да се повлачи и губи сјај. Реалност се храни твојом енергијом, као
компјутер – батеријом, па ако се она испразнила, слика почиње да нестаје. Иза
реалности нема ничег, осим твоје способности да је доживљаваш као реалност. Све
време је треба одржавати у радном стању. Напором воље држати на својој грбачи
то, што и само држи тебе.
М. Епштејн, Лепљиви
листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета»,
Београд, 2015, стр. 86.
Нема коментара:
Постави коментар