ЈУСТИН ПОПОВИЋ, О духу времена

(Сестри Ј.)

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприносн тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.

Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи но духу времена човек се ломи о гудуре свих тих непримерених противречности. Но што је најстрашније у овоме, то је: систематски организован устанак против човечје личности. Дух времена спутава личност својом самодржавном тиранијом, механизује је: ти си шраф у хучној машинерији савремености – живи као шраф; ти си дирка на раштимованом клавиру садашњице, чије дирке потреса дух времена – живи као дирка. Детерминизам, који се извија у фатализам, јесте најглавније средство којим богује дух времена: од средине, од околине зависи све, не од личних подвига; све што чиниш, чиниш не ти већ средина чини кроз тебе; учиниш ли злочин, крив си не ти већ средина у којој си. – Ho све то, преведено на језик словенске искрености, гласи: све је дозвољено: дозвољени су сви пороци, сви злочини, сви преступи, сви греси, јер све што бива – бива по неумитним законима неопходности.

Планета је наша немилосрдна; она је одвајкада била гробница и за богове и за људе. Многе је богове унела она у свој поменик; но није било тако бесмисленог бога као што је дух времена нашег, јер je Eвропa у њему обоготворила све болести своје, све грехе своје, све пороке и преступе своје. Да је тако, Европа је то доказала људождерским ратом јучерашњице, доказује и, не мање, људождерским, миром садашњице. То може видети сваки инсект који није заражен духом времена нашег; то може видети сваки човек који оком Христовим загледа y xaoc наше садашњице.

Време је исечак Вечности; откине ли се од ње, отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба. Дух времена нашег откинуо се од Духа Вечности, зато се мучи, плаче и шкргуће зубима. Био је генијалан и неустрашив у проналажењу маказа којим ће одсећи себе од вечности; сада је упоран у очајној немоћи својој и мрачном боговању свом. Пронесите дух времена нашег кроз Дух Вечности: шта остаје што није поцрвенило од стида, шта остаје од наше културе и цивилизације, шта од науке и моде, шта од демократије и револуције? Ја говорим не о вечности која је трансцендентна могућност, већ о живој, реалној Вечности, Вечности богочовечанској, Вечности која Личношћу Својом и животом Својим доказује Себе, показује Себе и оправдава тачност и истинитост речи Својих: Ја сам живот, живот вечни.–– До Христа, Вечност је била сушичава претпоставка; од Христа, она постаје телесна стварност, чулна стварност, коју руке наше опипаше, очи наше расмотрише, уши наше чуше. Дух Вечности постаје опипљив као и дух времена. У личности Богочовека Христа време је дошло до органског јединства са Вечношћу, и тиме: до свог вечног смисла. Зато је Христос постао и занавек остао: вечна провера свих времена, свих богова, свих људи и свих ствари. Зато је Христос једина правична и непогрешна провера и наше садашњице, и нашег духа времена. Проверен Њиме, процењен Њиме, дух времена нашег је човечји, сувише човечји. Човеком живи, човеком дише, човеком се хвали дух времена нашег – човеком, не Богочовеком. У томе је центар трагизма нашег, и само у томе. Дух времена нашег у обожавању човека иде до човекоманије, зато је Дух Вечности потцењен, попљуван и готово протеран са нашe планете.

Хвале се човеком, европским човеком оваквим какав је; но проверите га, процените га Богочовеком, и хвала ваша претвориће се у стид ваш и жалост вашу. Хвале се нечим, и говоре: ово је достојно Вечности! и пиље у очи човеку, хвалисаво и гордо. Но оставите човека, окрените се Богочовеку, из Чијих благих очију зрачи Вечна истина и Живот Вечни, и реците Му, без стида реците: ево, Господе, ово је моје, и достојно је Вечности! – Не хвали се човеком, не хвали ce временом, јер се пепелом хвалиш, и гнојем, и смрадом, и злосмрадијем. Смисао човека је да се сједини с Богочовеком; смисао времена је да се претопи у Вечност. – Они ми непрестано предлажу свој дух времена у замену за Христа, своје ситне релативне истинице у замену за апсолутну Истину и Вечност. Но реците ми: чиме ћете заменити Христа? Собом ли? – Испоредите себе с Њим. Човеком ли? Докажите ми да је безгрешан, бесмртан и вечан. Тековином ли неком? – Докажите ми да је мољци неће изгристи и рђа покварити.

Трулежан је човек, наш европски човек: није ли безумље зидати на њему као на темељу здање среће човечанске? Вечан је Богочовек, вечан и незаменљив: није ли безумље хтети Га заменити ма ким и ма чим временим? Центар је човека: земља и ситне бриге и бригице; центар је Богочовека: небо и царство небеско: Иштите најпре царство Божје и правду Његову, и све ово ће вам се додати, све, све, све. –Два пута нам предлажу: пут духа времена, и пут Духа Вечности, Духа Христовог.

Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе. Зато је данас потребније него икад имати дар за разликовање духова, дар православни, дар подвижнички, да се човек несаблажњен може пробијати кроз језиви хаос наше садашњице. Духом Вечности треба проверавати дух нашег времена. –– Јавно и тајно, дух нашег времена проповеда људождерство, културно људождерство, које има свога апологета у науци, у њеној аксиоми: борба за самоодржање. Човек је иловача, средство, храна за човека јаче физичке организације. Све је релативно; и човек је релативан. Ho дух Вечности, Христове Вечности, учи: човек је вечан, и има вечну вредност; он не може бити ничије средство осим Божје; Богочовек једини има право да оцени човека последњом ценом; нико од људи нема права да и најгорег, најлошијег човека учини средством за своje самоодржање. По духу је времена: гордост– буди горд; по духу je Вечности: смиреност– буди смирен. По првом: главна је врлина бити задовољан собом; по другом: главна је врлина бити незадовољан собом, а бити задовољан Христом. Човек који живи духом нашег времена, гледа само оно што се види, што је времено; човек који живи Христом, гледа само оно што се не види, тј. вечно. Зато је за првог садашња брига тешка, а за другог лака (ср. 2. Кор. 4 ,17–18) Кроз испуцалу кору времена, кроз пукотине простора Христов човек гледа и види оно што је вечно, богочовечно. Он рони y тело сваког људског бића, тражи и налази бисер вечности. Кроз трошни дом тела свог он иде ка дому вечном, нерукотвореном. Ка дому богозданом на небесима. За једним он уздише: да се обуче у своје небеско тело, да живот прождере смртно (ср. 2. Кор. 5, 1–4). Време је бесмислено – док се не крсти Вечношћу; човек – док се не крсти Богочовеком; земља – док се не венча с небом; моје срце– док се артеријом љубави не веже са срцем Господа Исуса. Време је прелаз и пролаз ка Вечности. Вечност је садржина, станица, море у које се слива река времена.

Дух нашег времена има један категорички императив: сагре diem (граби дан!); дух Христове Вечности има свој императив: carpe acternitatem (граби Вечност!). За Христовог човека сваки је дан улазница за Вечност. У сваком исечку времена он живи Вечношћу и ради Вечности; он још овде на земљи има живот вечни (Јн. 5,24). За њега је време поприште на коме се он бори за живот вечни; кроз смртност он се бори за бесмртност; кроз горчину – за блаженство; кроз време – за Вечност. Бори се за живот вечни, на који cи и позван. Чиме? Вером, љубављу, правдом, побожношћу, трпљењем, кротошћу, жалостивошћу, милостивошћу (ср. 1. Тим. 6, 10-12). –То је пут богочовечански насупрот путу човечанском. Крајње је време да се промени мерило: није човек мера свих ствари, већ Богочовек; не треба мерити Вечност временом, већ време Вечношћу; не Богочовека човеком, већ човека Богочовеком; не небо земљом, већ земљу небом; не ум божји умом човечјим, већ умом Божјим ум човечји. Дух времена треба прилагођавати духу Вечности, не обратно; дух човек треба прилагођавати духу Богочовека, не обратно.

Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена; Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесет векова Он се јавља као најречитији протест против духа нашег времена, против „кнеза овога света“ .(Јов 14 ,30). Свет Је толико одлутао од Бога да је њиме овладао кнез таме, кнез зла, дух гнева и противљења. Богоборачки, христоборачки је: живети по духу овога света, који ради у синовима противљења (ср. Еф. 2, 2). Синови противљења противе се Вечности, противе се Богочовеку, ходе по духу овога света, по духу времена, које се побунило против Вечности. Но синови Божји, синови Христови живе по духу Христове Вечности, по духу онога света, горњега, небескога света; њихов је „живот сакривен с Христом у Богу“ на небесима (ср. Кол. 3, 3). Њихово је срце горе, над овим светом, где ни мољац времена ни рђа зла не квари, и где зли духови не поткопавају и не краду.

Дух овога света откине ли се од Вечности, није ли органски део њен – постаје гробница, запечаћена са седам апокалиптичких печата, које нико сем Јагњета Божјег отпечатити не може. Живећи по духу овога света човек живи у загушљивој гробници из које га једино Христос може васкрснути и посадити на небесима с десне стране Оца (ср. Еф. 2, 5). Богочовек „даде себе за грехе наше, да нас избави од садашњега света злога“ (ср. Гал. 1, 4). Он даде Себе – даде нам пут спасења од духа овога света, од духа времена. Другог пута нема. Наше је призвање: борити се са духом овога света, борити се – не собом, већ Христом, јер Он победи свет (ср. Јов. 16, 33), и ми побеђујемо Њиме и кроза Њ. Побеђујући дух овога света ми постајемо људи не од овога света, надрастамо свет и урастамо у Христову Вечност.

Свет је нешто што треба савладати. Чиме? – Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? – Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? – Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4). Савремени хришћани су се уплашили од духа времена нашег: од атеизма и анархизма, од ратова и револуција – и боје се да се боре с њим, не зато ли што су изгубили осећање да је већи Христос који је у њима од духа зла који је y свету? Но крајње je времe да се православни обуку y свеоружје Божје, да би се могли одржати против лукавства овога света. Неопходно је да сву душу и све тело своје пробуде на вечно будну ревност и бдење, пробуде молитвом и постом. Пробуђени, нека узму свеоружје Божје: нека бедра своја опашу истином и обукy се у оклоп правде; нека обуку ноге у Еванђеље мира и узму штит вере; нека узму кацигу спасења и мач духовни – реч Божју; и нека се моле Богу духом непрестано, стражећи са сваким трпљењем и молећи се за све свете (ср. Еф. 6,11-18). У самој ствари: такву је борбу водио Христос и апостоли, мученици и подвижници. Својим животом и радом Богочовек Христос је показао како се човек органски сједињује с Богом, како се време органски сједињује с Вечношћу, како се завршно решава страшни проблем времена и простоpa. Апостоли и мученици, страстотрпци и подвижници православни ишли су богочовечанским путем Христовим, и успели су да победе дух овога света: они су све времено учинили вечним, све човечје – богочовечним; они су и душу, и тело, и чула своја учинили бесмртним, нетљеним, вечним. Они су увек живели по духу Вечности, никада по духу времена, и оставили нам један аманет: живите увек Богочовеком, никада човеком; живите увек духом Вечности, никада духом времена.

1923.

Јустин Поповић, О духу времена, Политика – Народна књига, Београд, 2005. стр. 146–150.

ЈУСТИН ПОПОВИЋ, Иза густе копрене видљивог протежу се безбројне бескрајности невидљивог

 Невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог. Безбројни су облици у које се облачи невидљиво. Облачи и пресвлачи. Видљиво је сунце али је невидљива сила која га загрева. Видљива су многобројна сазвежђа, али је невидљива сила која их мудро креће и води кроз безкрајна пространства те се не сударају. Bидљив је магнет, али је сила његова невидљива. Видљива је земља, али је тежа њена невидљива. Видљиви су океани, али је невидљива сила кoja их ослањује. Bидљив је славуј, али је невидљива животна сила која га држи у постојању. Bидљива су многа бића на земљи, али је невидљива сила која их уводи у живот и држи у границама живота. Видљива је трава, видљиво је биље, видљиво је цвеће, али је невидљива сила која из једне исте земље производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.

Тако изгледа свет око човека. А шта да кажемо о самом човеку? О, y њему се тек одиграва најинтересантнија и најдраматичнија утакмица између невидљивог и видљивог. Ту се невидљиво са видљивим загрлило страсним загрљајем, загрљајем коме нема краја ни у овом ни у оном свету Погледајте, човек жртвује своје видљиво тело за извесна убеђења своје савести. А гле, савест је нешто невидљиво. Ако није тако, покажите ми је да је очима видим. Човек иде у смрт за извесну мисао, за извесну идеју. А гле, мисао је нешто невидљиво, идеја је нешто невидљиво. Ако није тако, покажите ми их да их очима видим. Мајка телом својим видљивим брани своје дете када је у опасности, и жртвује своје видљиво тело. Ради чега? Ради љубави. А гле, љубав је нешто невидљиво. Ако није тако, нека ми мајке покажу ту њихову љубав да је очима видим. Шта је то мисао, шта је то осећање, шта је то савест, покажите ми их да их очима видим у њиховој самосталној и вештаствено очигледној стварности! Но, ви ми иx не можете показати, јер је све то по природи својој невидљиво.

Значи: оно што је најглавније у човеку јесте невидљиво. И још: човек у ствари живи оним што је невидљиво у њему. Када то невидљиво напусти човека, онда тело умире. Да није тако, и мртвац би, бар док је на мртвачком столу, могао обављати животне функције, Јер има иста чула, исте физичке састојке као и жив човек. Само једно нема: нема душе у телу, душе која држи тело у животу, душе која кроз очи гледа, кроз уши слуша, кроз чула дела, кроз мисао умује. Та невидљива душа и јесте извор свега видљивог живљења човековог Вама се мождa не свиђа што је душа невидљива? Та и од тела нашег шта видимо? Само кожу, а све главне животне функције: функције нерава, срца, плућа, јетре, мозга, све је то сакривено од очију наших. У нама гамижу или вихоре све неке невидљивости, све нека привиђења. У овом погледу просто је генијална мисао коју је о човеку недавно изрекао познати биолог др Алексис Карел, у своме већ знаменитом делу: L’homme c’est inconnu. Ta мисао гласи: „Сваки је од нас само поворка привиђења кроз која путује несхватљива реалност – la realie in connaissable“’. Човек је заиста нешто што најмање знамо, што најмање познајемо. Др Карел вели: „Треба отворено признати: од свих наука, наука о бићу човековом представља највише тешкоће“.

Будимо искрени: сва три света: и космос, и земља, и човек представљају собом неке невидљиве силе, обучене у материју. Разгрни ма шта или ма кога, из свачега и из свакога неки непознати невидљивко нетрземице гледа у тебе својим тајанственим очима. Али ако смо логички доследни и духовно смели људи, доведимо до краја своју мисао. Ја то и xohy: сва три видљива света: космос, земља и човек, само су пројекција невидљивог у видљивом. Видљива природа је материјална пројекција нематеријалних, невидљивих мисли Божјих. А човек? – Човек је то исто и нешто далеко више од тога: човек је видљива пројекција невидљивог лика Божијег.

Свака ствар у овоме свету јесте рам, y који је Бог урамио по једну мисао своју. А све ствари скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божјих. Идући од ствари до ствари, ми идемо од једне мисли Божје до друге, од једне фреске Божје до друге. А идући од човека до човека, ми идемо од једне иконе Божје до друге. Јер док је Бог у ствари овога света урамио мисли своје, у човека је урамио лик свој, икону своју. Речено је у светој књизи: „И створи Бог човека по лику свом, по лику Божјем сгвори га“.

Гле, превелики Бог урамио је лик свој, икону своју у блатњаво тело човечије. Зато је сваки човек мали бог у блату. Да, мали бог у благу. Та боголикост је оно што човека диже изнад свих бића и ствари, изнад свих анђела и Арханђела, диже п уздиже до самог Бога. Ниједног човека не шаље Бог у овај свет без лика свог. Зато je сваки човек богоносац од утробе мајке своје. На тајанственој граници између два света стоји благи Господ Христос и сваку душу коју шаље у овај свет обдарује прекрасним ликом својим. Зато је сваки човек по природи христолик, по природи христоносац.

***

Господо, иза густе копрене видљивог протежу се безбројне бескрајности невидљивог. У ствари, нема грубе границе између видљивог и невидљивог, између овостраног и оностраног, између природног и натприродног. У свему, по свему и кроза све видљиво и невидљиво царује и влада Он: чудесни и тајанствени Бог и Господ, Богочовек Христос. По свему видљивом и невицљивом Oн је разлио своје божанске вредности, те све од бескрајно малог до бескрајно великог има своју божанску вредност. Нарочито човек. Јер, обдарен боголиком душом, он представља у маломе свет свих божанских вредности. У томе је божанско величанство и божанска неприкосновеност његове личности.

Божанско величанство и божанска неприкосновеност човечије личности јесте најскупоценија истина у нашем човечанском свету. Стога је сваки човек – наш брат, наш бесмртни брат, јер сваки човек има лик Божји у души својој. И самим тим има вечну, божанску вредност, стога не треба ни једног човека сматрати за материјал, за средство, за алат. И најнезнатнији човек представља апсолутну вредност. Зато, кад год сретнеш човека, реци себи: гле, мали бог у блату! гле, мој мили, мој бесмртни брат и вечни сабрат!

Јустин Поповић, О духу времена, Политика – Народна књига, Београд, 2005. стр. 69–71.

Топчидерска црква Светих апостола Петра и Павла

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, ***

Стихови моји, писани одавно,

Још док и не знах да сам поета,

Бризнули као вода над фонтаном,

Искре ватромета,

Што се, незвани, ко ђаволи врте

У светилишту, где је сан и кȃд,

Стихови моји о младости и смрти

–– Нечитани никад! ––

Разбацани по прашним рафовима

/Где нико није ни тражио вас!/

Стихови моји, као скупа вина,

Дочекаће свој час.

13. мај 1913.

Коктобељ

М Цветајева, Песме и поеме, Изабрана дела Марине Цветајеве, Прва књига, приредила Милица Николић, Народна књига – СКЗ, 1990, стр. 91.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ, Стид

Жички духовни саборе!  

Српска реч je дошла до речи пре хиљаду година, а Жича је једно од њених родних места.

После сабора и беседа одржаних овде током векова –– мени је преостало да кажем само реч захвалности која ако већ неће бити достојна ни овог места ни овог признања ни овог дана – биће бар кратка као и име овог храма.

Како би могло бити друкчије на Преображење Господње, у Храму Вазнесења Христова, ако поред свега знамо и то да је себе сматрао лошим говорником и сам Мојсије и „да би се од сваке славе ваљало штитити као од рђе!“

Први добитник овог златопечатног признања је овај храм, а доделио му га је онај који га је подигао, први српски краљ, који се у њему и крунисао, а крунисао га је нико други до Свети Сава. А само име „седмоврата Жича" нас учи да је у њој крунисано седам српских краљева. Предање још додаје да је прва славодобитница овога златопечатног признања добила име по златној жици која је, као божје знамење, пада с неба на ово место и камење од кога је озидана. Та жица је постала жила и жилиште српске цркве, жижа нашега духовнога вида, жишка у небеском пепелу.

Замрсити се – један је од хришћанских грехова. А ми Срби смо се, и као појединци и као народ, и поред таквих темеља, жилишта, жижа и жишки – толико замрсили, да не само да што не умемо наћи крај концу, него се често чини да је и цело клупко наше националне судбине испало из наших руку и да се на наше очи котрља низ стрмен времена.

Слепи за суштину, као да смо бригу за своју судбину препустили другоме, заборављајући да преображење није могуће ако није у нашим рукама, а спасење, да и то кажем у Дому Спаса – нико и не спомиње.

Земља је сменила небо. Транспозицију, трансценденцију, трећу руку којом је створена сва српска уметност, написана поезија, озидане и осликане задужбине и манастири као наше највеће вредности – смениле су транзиције и трансакције, трансфери и трансверзале, трансплантације и транвестити и то веома транспарентно.

Онако како су некад опремане књиге, данас опремају новчанике, боце и привеске за кључеве. Почело се писати с три прста, наставило прекуцавати с два, сада се кликће једним. Биће добро ако се с једним и заврши, ако на крају, као и на почетку, тај један опет не буде палац.

Можда се ни у једном веку колико у двадесетом није толико глагољало о променама и преображајима, обнови и изградњи, новом добу и новом човеку. И не само глагољало, него су за тај наум поклани милиони. Разуме се, да у томе ни ми нисмо изостали и у борби за такав напредак постигли највећи назадак у историји.

Можда је сваки од нас доживео већа чуда него и један Савле у прошлости. Савла је Господ само једном упитао „Зашто ме гониш?“ И Савле је постао Павле. Нама то питање поставља целог живота и сваког дана, али као да више не верујемо ни себи ни својим очима и ушима. Ко je човек да би се њему јављао Бог? Да је човек остао човек колико је гуштер остао гуштер, где би му био крај.

Крајем другог миленија, Савле се умножио у милионима који нису кренули у Дамаск, него у Москву и из Москве. И они су за своју веру прогонили хришћане, а само у Русији поклали шездесет милиона. Преко ноћи су огласили преобраћење, променили име, веру и цркву. Али ниједан се не каје, злочине не спомиње, многи покушава да отме барјак и постане весник нове промене. Нуди нове лекове и чуди се кад му довикују: „Лекару, излечи се caм!” Лажним преображеницима скинуте су образине и они још немају храбрости да се погледају у своје право лице.  

Мислити то није најгоре од свега узалуд је саветовао онај најгоре послушани философ, који је уз то додавао да треба ћутати о ономе о чему се не може говорити.

Хиљаду година пошто су се уписали у људе и људску историју Срби се питају како cе зовy, којим језиком говоре, којим писмом пишу, којим се крстом крсте, којим путем иду, у којој земљи живе. Двоуме се да ли да се врате на широке вековне темеље Стевана Немање и каноне Светога Саве, или да продуже полувековну дивљу градњу и безакоње.

Поезија нас још увек држи на окупу. У то се толико пута уверио и онај који говори ове речи. Она заиста остаје „безвремени рај чисте игре" насупрот нашој егзистенцији и историјској судбини. Она још није изгубила читаоце, нити се растала са свакодневним живим говором, и не рађа се само као мртво слово на папиру. Док читам песме, чини ми се да слушаоце држим на скупу, да дишу једном душом, а сваком речју коју изговорим изван ње понекога изгубим. И не само понекога него многога, а у суштини ни због чега.

Па да јој се опет вратим у својој речи на Жичком духовном сабору.

Још не знамо ко коме господари, ми језику или језик нама. Изражава ли он нас, или самога себе. Јесмо ли поданици језичког законодавства, или ћораве коке које натутавају на зрна случајношћу језика. Песма је самој себи довољна и подређена законима поезије. У сваком случају, језик зна више о нама него ми о њему. Рецимо, крилатица „ћераћемо се још“ која нас боље познаје него ми њу и више говори о нама него ми о њој.

Код нас се догађа и још нешто што се није догађало раније. Некада су читаоци напуштали песнике, сада се чини да од поезије одустају и песници, и књижевни тумачи и мислиоци, а остају јој верни читаоци. Они однекуд долазе и претрајавају о свом трошку, можда и зато што о њима нико не брине. Одустајање од поезије значи одустајање од човека.

Господ је за седам дана створио свет, али је тих седам дана продужио на векове и миленије. Ништа није створио што још не ствара, ни један дан није окончан, а шта је дан ако није вечан, и шта има у вечности што нема y једном дану.

Господ још ствара човека по своме обличју, одваја светлост од таме, наређује земљи да из себе пусти траву, и дрвету да роди, говори птици да лети. Стварању и престварању нема краја, а кад оконча своје дело показаће се да је све трајало седам дана.

Само људска кост се ствара једино у мајчиној утроби, а нигде друго у природи и од ње нема ничег трајнијег на земљи. На данашње Свето Преображење, у Жичи, не могу а да опет не подсетим на онај славни одговор незнаног теолога који је, на питање како је Христос преобразио воду у вино, одговорио: „Вода се заруменела када је видела свога Творца.“ 

Чиста вода којом се умивамо, вода којом нас купају и при доласку на овај свет и на одласку на онај, бистра вода нашега крштења, застидела се пред својим Оцем. Постиђена вода постаде крв Христова. А колико би се, пре воде, требали стидети други, а више од њих ми сами, због себе и других, а понајвише онај који ово говори, и то пред самима собом а камоли пред својим Оцем.

Овом одговору који сам већ наводио и који нисам нигде прочитао већ давно чуо од епископа Атанасија Јевтића, за ову прилику ћу додати још нешто.

Наиме, у крају у којем сам провео своје рано детињство, преобразити се и преображавати се значи стидети се. Зачудио сам се кад је у том значењу нисам нашао у речницима српскога језика, ни у оном Вуковом ни у оним доцнијим. А она је жива и дан–данас у нашему народу, и нема несташна детета коме мајка није рекла: „Свакоме је једном у години Преображеније, а мени је од тебе сваки дан.“ Помислио сам, није ли за то значење знао онај незнани теолог и у свом одговору само превео питање на српски језик. Преображеније је у нашим брдима најљући атрибут, нешто као застиђе.

Стид је последњи доказ да смо људи, најлепши украс људскога лица. Није ли и један од највећих модерних писаца завршио свој роман страхом да ће га стид надживети. И све док нисмо изгубили способност да се застидимо, има наде у наше преображење. У ствари, кога год бриде образи већ се преображава. Ни вода више није невина као на почетку, и она се y свашта умешала. Има многих који је не пију, а народни песник каже:

           Дрина водо, још једно столеће,

           Србин воде с тебе пити неће!

Није ли први и најневинији стид везан и за наше прве стихове, које песници скривају као највећи грех и срамоту. Није ли и мене тај грех и тај стид довео на ово место? И нема ли нешто постидно у сваком признању које добијамо у овом страшном и срамотном времену. И ја на крају ове немуште захвалнице на части коју сте ми указали морам да кажем да се помало стидим што се више не стидим.

У Жичи, на Преображење Господње, 2002. године.

Из зборника Матија Бећковић, песник, уредник Драган Хамовић, Народна библиотека «Стефан Првовенчани», Краљево, 2002, стр. 17–22.

МАРИО ДЕ АНДРАДЕ, Мојој души се жури

Рачунао сам своје године и открио да ми је остало мање времена за живот од оног којег сам проживео до сад.

Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша, прве је појело са задовољством, али кад је видело да их је остало још мало, почело их је јести са посебном пажњом и уживати у сваком залогају.

Немам више времена за бесконачне конференције у којима се говори о статутима, правилима, процедурама и унутрашњим одредбама, знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

Немам више времена да подносим апсурдне људе који, упркос поодмаклим годинама, још нису одрасли.

Немам више времена да се борим са неоствареним. Не желим да будем на скуповима где се его надувава.

Не могу трпети манипулаторе и опортунисте. Нервирају ме завидни људи који покушавају да дискредитују способне да би освојили њихове позиције, таленте и достигнућа.

Моје време је прекратко да бих расправљао о насловима. Желим садржај, супстанцу, мојој души се жури.

Није остало још пуно слаткиша у кутији.

Желим да проведем живот са људима које краси истинска човечност. Људима, који умеју да се смеју властитим грешкама. Људима који разумеју своје предодређење и не крију се од својих дужности. Онима који бране људско достојанство и желе само да буду на страни истине, правде и праведности. То је оно што живот чини вредним живљења.

Желим да будем окружен људима који знају како да додирну срце других људи. Људима које су тешки ударци у животу научили да одрасту и сачувају нежне додире душе.

Да, жури ми се. Жури ми се да живим тим интензитетом коју само зрелост може дати.

Не желим узалуд да потрошим више ни један слаткиш који ми је преостао. Сигуран сам да су још слађи од оних које сам већ појео.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом, са мојим ближњима и мојом савешћу.

Имамо два живота и онај други почиње у тренутку кад схватиш да је живот само један.

КОНСТАНТИН КАВАФИ, Прва степеница

Теокриту се жалио

једног дана млади песник Еумен.

„Две ће године како пишем,

а само сам једну идилу саставио.

То је моје једино целовито дело.

Високо је, видим, на жалост,

врло високо степениште Поезије;

а с ове прве степенице где сам сада

никад се нећу успети несрећник.“

Рече Теокрит:

„Те су речи

неприличне и хуљење.

Макар и да јеси на првој степеници, треба

да будеш поносан и срећан.

То докле си стигао – није мало,

то што си постигао – слава је велика.

Јер већ и та прва степеница

много је од обичног света удаљена.

На степеницу ту да закорачиш,

треба да пуноправан грађанин

постанеш у граду мисли.

А тешко је у томе граду

и ретко бива да те прихвате за суграђана.

На његовом ћеш тргу затећи законодавце

којима се не подсмева ниједан авантуриста.

То докле си стигао – није мало.

То што си постигао – слава је велика."

ТИН УЈЕВИЋ, Звијезде у висини

Не љуби мање који много ћути

он много тражи, и он много слути,

и своју љубав (као парче крува

за гладне зубе) он брижљиво чува

за звијезде у висини

за срца у даљини.

 

Ћутање каже: у туђем свијету

ја сањам још о цвијету и сонету,

и о питару поврх трошне греде,

и о љепоти наше свијетле биједе,

и у зар дана и у плавет ноћи

сним: ја ћу доћи, ја ћу доћи.

ТИН УЈЕВИЋ, Високи јаблани

Они имају висока чела, вијорне косе, широке груди;

од громора њина гласа шума и море се буди,

а када руком махну, обзори свијета се шире

и буне, и продиру у вис, у етире.

Али, за своју снагу они су захвални патњи,

биједи, сужањству, глади и њиној црној пратњи.

Они имају снагу вјере што живи у смаку

и врело свјетлости што тиња у мраку

и сунце у облаку...

Они имају полет орлова, срчаних зрачних птица,

они познају пјесму наших најдубљих жица,

за свијет у слободи. за свијет у љепоти,

људи својих дјела, дјеца својих руку,

рођена у плачу, сазрела у муку.

Њина мушка десна непрестано зида

дворе човјечанства. Дом Прометеида!

И гдје тиња савјест, као искра света

око њих се купи оријашка чета

за слободу права

Али у самоћи њихова је глава

исправна и чиста поврх мрачне руље

гдје их не разумију глупани и хуље,

као вршак дивних, зелених јаблана,

режући до муње ведри обзор дана.

Тако, уистину, до њих воде пути,

гдје се појас ријеке у долини слути,

гдје се ситно цвијеће плави, руји, жути;

нагнути у понор, небескога свода

док црвена јесен друмовима хода.

Ми ступамо бијелим долом у тишини,

они, сами, горди, дршћу у висини,

муче жедну зјену или ревну опну;

што не могу, што не могу да нас у вис попну.

Поврх њина вршка гдје се пјесме гнијезде

само виле лете, или буре језде;

а над њима сунца; само звијезде, звијезде!

ТИН УЈЕВИЋ, Васионац

Сто гласова из стотине грла,

из дубина стоструке ми свијести,

грми, кличе: Још ме није стрла

тешка жалост затајаних вијести.

Сто пјесама из сто мојих врела,

из дубљине стоструке ми воде,

шикну, викну: Није ме распела

заробљена богиња слободе.

Кличе, вапи душа многим умом,

буни се у груди срце шире.

Докле ходам погаженим хумом,

ускрснут ћу Асир и Мисире.

 

Струје мисли као вир зеленца.

Помиче се моја мртва снага.

Себе мотрим усред свога зденца,

усправљам се усред саркофага.

Уске су ми ове мале земље.

Кратке су ми моје бијеле руке.

Горке су ми ове сухе жемље.

Ја бих мого, Свјетло, у хајдуке.

Кроз оцеан неба ја сам ронац

и у мрежу ловим млијечне стазе,

Мјесечић и Сунчић, Васионац.

Мене право само звијезде пазе.

Борци вичу: Коња! А морнари: Једра!

А ја, опит гласом поморкиња вила,

жудим само плавет, Васиона Њедра,

и ја вичем: Крила! - крила, крила!