Кад смешећи
се сазнајем ма и страхоту о себи, спасен сам од ње. Има осмех којим истоветно
одговорим на све радосно на све болно, у себи, изван себе. И тек тада сам у
пуном доживљају своје непропадљивости, у доживљају сазнању.
Одбацујући комад по комад свога
телесног, ничим не окрњим своје ја. И дубоко осећам, да и последњи телесни
ослонац нестане, оно би опет било ту. А само једна сумња, и најслабија, довољна
је да га из темеља пољуља.
Мисао која се целим собом не доживи,
није стварна. Ње уопште и нема ако у суштини себе као бивања не значи један
даљи преображај бића. Само тако преображујући себе човек преображава и свет.
Нисам у пуном току ако је ослабила у
мени снага извора.
М.
Настасијевић, „Даље за стварну мисао“ (2), (одломак),
Есеји, белешке, мисли, Дечје новине,
СКЗ, 1991.
Нема коментара:
Постави коментар