Категорије

четвртак, 10. новембар 2016.

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ, Друго писмо

Да живе тужни
Да живе насмешени
У ову ноћ кад ветар јужни
Окреће малу ружу пролећа у мени.

Ако је поноћ само дубока
Ако је тама само густа
Два будна круга – два ока
Казаће црно лишће уста.

Буди од меса и кости.
Пробуди голе руке.
Сиђи с ногама од светлости
У песак ове луке.

Кад спаваш већ тако бело
Једно ми ребро окрени
Нек буде моје цело
У месечевој мени.

Мисли растопи,
У сну си, сама.
Дубоко небо: склопи
Крила над нама!

У тами како смо лепи
О, црно дрво, нас двоје.
Будимо слепи
За звезде које стоје. 

Нема коментара:

Постави коментар