АНДРЕЈ БЕЛИ, Религијски смисао уметности

...Уметност нема никакав сопствени смисао, она има само религијски смисао; у оквирима естетике имамо посла само с формом; одричући се религијског смисла уметности, лишавамо је сваког смисла: њена је судбина у том случају да ишчезне или да се претвори у науку; али је уметност, схваћена као наука, најбесциљнија од свих икада постојећих или пак могућих наука.

         Не, уметност се не подређује било каквој религијској догми; напротив, у процесу живог стваралаштва стварају се симболи религије; и тек се после тога, умирући, догматизују.

         У нама ће се само одразити (али не и одредити) смисао доживљене уметничке представе. Смисао уметности је да преобликује природу наше личности; али ће се смисао било које представе одразити  у нама тек онда када ова представа буде беспрекорно оваплоћена помоћу низа техничких поступака.

         У садашњим условима за човечанство је могуће само унутрашње, логички неодредиво дотицање тајне уметничког стваралаштва; анализа стваралачких представа даће само низ форми.

         Можда ће промена природе човечанства ослободити постојеће уметности од властите форме, али ће то бити потпуно незамисливе уметности.

         Све док музика остаје музика, а скулпура – скулптура, могуће је ћутљиво дотицање религијске суштине уметности.

         Религијски смисао уметности је езотеричан: садржај уметности овде је садржај преображеног живота. Уметност позива ка оваквом животу.

         Али можемо ли, док не истекне рок, да говоримо како нам је познат истински смисао овог преображаја личности који искрсава у симболима? Прорицања овакве врсте су, уколико су јасна, рђава прорицања: понижавајући религију, она уништавају уметност.

         И задатак постојећих естетика није да укажу на смисао уметности: овај задатак је у анализи њених форми.

Андреј Бели, Смисао уметности, превела с руског Људмила Јоксимовић, „Логос“, Београд, 2008.