Категорије

субота, 28. јануар 2017.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Андрићева поетика и аутопоетика (о књизи: "Андрићева мудроносна проза" Радомира В. Ивановића)

Након педесете објављене књиге академика Радомира Ивановића, Миодраг Радовић је свој уводни текст у зборнику Liber amicorum, посвећеном академику назвао "Радомир Ивановић или радни наслов без краја". Чини се да је овим насловом Радовић успешно дефинисао Ивановићеву креативну енергију, чија је плодна књижевно-теоријска и књижевно-критичарска делатност ставила знак једнакости између његове биографије и библиографије.
       Ивановићева књижевна проучавања крећу се у широким тематским распонима и у њима се на савремен начин бавио поетиком македонских, црногорских и српских писаца. «Методом поетолошког истраживања», како је сам назива, он је осветлио дела репрезентативних писаца националних књижевности. Карактеристика његовог дела јесте да је засновано на најновијој методологији проучавања књижевности, која се састоји у функционалним спајањима историјских, теоријских и критичких искустава и сазнања. Такву методолошку синтезу Ивановић је остварио првенствено у  монографијама о Његошу, Лалићу, Ристу Ратковићу, Владану Десници, Ацу Шопову, Блажу Конеском, Славку Јаневском и другима, али и у књигама студија и огледа које су у знатној мери посвећене теоријским аспектима поезије и прозе (а таквих је преко четрдесет).
Ивановићеве анализе књижевних текстова темеље се на доброј информисаности о домаћој и страној литератури из домена науке о књижевности и њој сродних дисциплина. С друге стране, зато што добро познаје текст он је у могућности да продре у дубље слојеве проблема, да се позабави реконструкцијом стваралачког процеса са поетолошкох становишта, али и да прави плодотворне компаративне анализе.
Међутим, сам је Ивановић правио разлику између два типа монографија које је писао. У прву групу сврстао је оне које су настале «у складу са аналитичарским потенцијалом и потребама времена» (такве су монографије о Милутину Ускоковићу, Михаилу Лалићу, Његошу, Владану Десници, Марку Миљанову и другима). Друга група монографија настала је «као резултат аналитичареве опчињености појединим писцима и делима у дужем временском периоду» (то су монографије о Ристу Ратковићу, Душану Костићу, Стефану Митрову Љубиши). Овој другој групи монографија припада и најновија Андрићева мудроносна проза. Узимајући у обзир чињеницу да су предмет академикових интересовања врло често били писци чију су вредност већ потврдиле књижевна критика и историја књижевности, стиче се утисак да је истраживач желео не само да да допринос него и провери и вреднује досадашња лична и национална аналитичка искуства о датом писцу.
     Схватајући Андрићево дело као дело «отворене структуре», Ивановић сматра да се као такво оно ни хипотетички не може исцрпсти без остатка, упркос великом броју дела реномираних проучавалаца. У том смислу је сагласан са мишљењем Теодорна В. Адорна који каже да се и најсрећније интерпретираном делу морамо враћати, јер је поновно проучавање дела условљено природом уметничког дела и природом књижевне егзегезе.
Огледе и студије о Андрићевој приповедачкој и есејистичкој прози сакупљених у књизи Aндрићева мудроносна проза, академик Ивановић је писао у великом временском интервалу. Оглед «Есејистика и критика» објављен је 1981. године, студија «Невидљиви опоситум» 1992,  «Plus ultra» 1993, док су огледи о Андрићевим «учитељима енергије» Вуку и Његошу, као и огледи о његовој модерној наративној и есејистичкој прози најновијег датума. Из тога следи да је монографију о Андрићу Ивановић писао четврт века, додајући старим сазнањима нова и богатија.
Однос Андрићеве поетике и аутопоетике Ивановић тумачи преко одређеног броја тзв. идеографских чворишта, чиме је признао своју трајну заинтересованост питањима књижевне теорије и филозофије књижевности. У том је смислу најзначајнија уводна студија «Plus ultra» (Аутопоетика у Андрићевим огледима о Гоји), која се може узети као «шифра тумачења» најсложенијих питања пишчеве филозофије и психологије стварања. Тумачећи Андрићев биографски оглед «Гоја» и естетички оглед «Разговор с Гојом», Ивановић показује како су писца првенствено интересовале опште законитости постојања и стварања, које имају универзалне вредности, чиме Андрић није само удовољавао сопственим духовним потребама, него и потребама времена. То посебно важи за преломни, међуратни период (20-те и 30-те године XX века), када се Андрићев глас слушао као глас мисаоног човека и ствараоца, који уме да на нов и ефектан начин уобличи и представи сопствену визију живота и да помоћу ње другима помогне да разлуче ефемерно од релевантног.
Ивановића као истраживача врло често су занимали подстицаји, импулси настанка неког дела, могуће литерарне позајмице или подражавања; често је истраживао филијације, нарочито у оквиру појединих родова и жанрова, па чак и психолошке паралелизме. Истраживао је, дакле архетекст, затим дубинске структуре у неком тексту, као и интертекст – везаност текста за неки контекст. У огледу «Андрићеви учитељи енергије» (Вук и Његош), он, међутим, не истражује само њихове утицаје на Андрћев књижевни рад, него елиотовски речено уводи Андрића у постојећи поредак најшире схваћене духовне, културне, научне и уметничке баштине, коју, између осталих чине и Вук и Његош, али којој по оригиналности и вредности дела припада и Андрић.
Завршну студију монографије Ивановић је посветио Андрићевој фрагментарној прози, заступљеној у Знаковима поред пута и Свескама. Оне су састављене од филозофских, етичких, епских и лирских рефлексија о бројним егзистенцијалним и стваралачким феноменима. Као разлоге због којих ваља изнова сагледати Андрићеву фрагментарну прозу, академик наводи да она као мудроносна проза представља облик пишчеве духовне биографије. У њима је писац на особен начин сумирао вишедеценијска животна и стваралачка искуства и сазнања. С друге стране, књиге попут ове представљају истинске «ризнице језика» или «депое вербалне енергије», у којима писац води три врсте дијалога: дијалог са светом, са собом и са уметношћу.
Андрићеву мудроносну прозу Ивановић тумачи преко три глобална симбола: мудрост, стварање и лепота. Наши књижевни критичари су радо писали о феномену лепоте код Андрића. Многи истраживачи Андрићевог романсијерског и приповедачког дела, а међу њима Милослав Шутић, Драган Стојановић и други, лепоту као естетичку категорију увек су везивали за трагику, односно поимали лепоту као «негативан апсолут». На то су их упућивали Гојини ставови: «Око лепоте су увек или мрак људске судбине или сјај људске крви». За разлику од њих, Ивановић тврди да код Андрића лепо увек иде уз добро; доводећи у везу естетско и етичко, аутор представља писца као настављача идеја Жан Жак Русоа код кога је «доброта само лепота која делује».
Ако је, како каже Андрић, «вредност лепоте у бескрајној разноликости видова под којима се јавља», вредност његовог дела је бескрајним могућностима тумачења која се отварају. Једна од тих могућности води путем Андрићеве мудроносне прозе академика Радомира Ивановића.  

Текст објављен у часопису Баштина, бр. 22, Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић, 2007, стр. 337-340.  

Нема коментара:

Постави коментар