Занос дат сваком појединцу мери се по томе да неко, чак и
при најживљој понесености, чува луцидност у нужном степену, док је други све
већма губи. Граница твог заноса је тамо где те суморност напушта. Велики песник
никада себе не напушта, толико је изнад себе колико хоће. Може се пасти у висину, као што се пада у
дубину. Еластичност духа спречава
потоњи пад, сила теже, која почива у суморном размишљању, спречава
првоспоменути пад. Ипак, ако је прецизно, ватрено, луцидно и снажно, осећање
је, свакако, најбоља суморност, и најбоља песникова рефлексија. Оно је узда и
мамуза духу. Његова ватреност подстрекава дух, његова истанчаност, прецизност и
луцидност исписују духу границе и држе га да се не изгуби; тако је оно,
истовремено, разум и воља. Али, ако је оно сувише благо, сувише мекушно, онда
умире, нагризајући црв. Бива ли дух ограничаван, осећање одвећ стрепи онда од
те тренутне међе, прегрева се, губи луцидност и у безумном немиру гура дух у
безгранично; што је дух, пак, слободнији, и муњевито се уздиже изнад правила и
грађе, тада је осећање престрашено пред опасносшћу да га види како се губи, па
баш као што се раније бојало ограничаваности духа, сад постаје хладно и мрачно,
ослабљује дух тако да овај поново пада и укрућује се, растаче у излишним сумњама.
Када осећање једном тако оболи, будући да то познаје, песник не може да учини
ништа боље него да ни у ком случају не дозволи да га оно заплаши, и да о њему води
рачуна тек толико да напредује на нешто садржајнији начин, служећи се што је
могућно лакше разумом да би исправио осећање, било оно ограничавајуће или
ослобађајуће, те ако се више пута буде тим испомагао – вратиће осећању природну
сигурност и конзистенцију. Мора се, уосталом, одрећи жеље да у сваком поједином
моменту досегне целину и научити да подноси оно што је тренутно незавршено.
Његово задовољство мора се састојати у самонадмашењу од тренутка до тренутка, по мери и начину које ствар изискује,
све дотле док главни тон не освоји целину. Но, мора се пазити помисли да он
себе може надмашити једино у crescendu
од
најслабијег до најјачег, јер би тиме постао неистинит и себе пренепрегао; мора
осећати да добија на лакоћи оно што губи на значајности, да ће спокој заменити
жестину, а сабраност полет. И тако, у настављању његовог дела неће постојати
никакав нужни тон који није донекле превазиђен, а владајући тон успоставиће се
само зато што ће целина бити компонована на тај начин а не на неки други начин.
Ф.
Хелдерлин, Поетика (сабрани списи о
песничкој уметности: огледи, фрагменти, нацрти), приредио и превео Јовица
Аћин, Службени гласник, Београд, 2009.
Нема коментара:
Постави коментар