Бити захвалан значи одати признање
ономе коме захваљујемо, али не значи бити му дужан. Напротив, бити захвалан
значи одрицати сваку врсту дуга, као што немогућност осећања захвалности за
последицу има непризнат душевни „терет“. „Захвалан сам на овоме што јесам“, али
ја јесам и сâм по себи, односно по ономе каквим већ јесам, какав ме је Бог већ
створио.
Бити захвалан, изговорити ту тако
олако схваћену реч „хвала“, значи: ја нисам сâм на овоме свету; од некога сам и од нечега постао; али ме управо сазнање о томе чини слободним.
Захвалност је измирење "унутрашњег" и "спољашњег" човека, коначно Једно; најдубљу везу са самим собом,
својим духовним средиштем. А наше духовно средиште јесте „пребивалиште“ Бога,
место становања Љубави.
Чини се да је човек
почео да лута најпре у себи, пре него што се сасвим изгубио, оног момента кад
је престао да осећа захвалност, узнесећи себе и своје "ја" изнад других, а
затим и изнад Бога. Изгубивши захвалност, изгубио је у Љубав у себи,
за друге, а затим и за себе, јер је из свог духовног средишта изгнао Љубав, а "уселио пакао" или "немогућност да се воли".
Нема коментара:
Постави коментар