Категорије

понедељак, 22. јануар 2018.

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Уметност је света


Сава Шумановић, Поглед кроз лук ружа (1916)
„Уметност је света“, „света уметност“ — ма колико то било опште место, у њему ипак постоји неки смисао, и ипак један од хиљаду људи мисли о ономе што говори и говори оно што мисли.
Томе једном од хиљаде који свесно доказује светост уметности – ја се обраћам.
Шта је светост? Светост је стање супротно греху, наше време не зна за грех, наше време појам греха замењује појмом штетности. Дакле, за атеисту не може бити речи о светости уметности, он ће говорити или о корисности уметности, или о лепоти уметности. Отуда су, настојим на томе, моје речи упућене само онима за које — Бог — грех — светост — постоје.
Ако атеист буде говорио о узвишености уметности, онда ће се моје речи делимично односити и на њега.

ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ

Уметност је исто што и природа. Не тражите у њој друге законе осим сопствених (не тражите непостојећу уметникову самовољу, тражите само законе уметности). Можда је уметност само — огранак природе (вид њеног стваралаштва). Сасвим сигурно: уметничко дело је дело природе, рођено као и она, а не направљено. (А читав рад на остварењу? Али и земља ради, француско „la terre en travail.“ Зар сáмо рођење није рад? О жени и уметнику који носе своју ствар сувише се често говорило да бих настојала на томе: сви то знају — и сви тачно знају).
У чему је разлика између уметничког дела и дела природе — песме и дрвета. Ни у чему. Ко би знао којим путевима труда и чуда — тек, оно постоји. Јесам!“
Значи, уметник је земља која рађа, која рађе све. У славу Божју! А пауци? (има их и у уметничком делу). Не знам у чију славу, и мислим да овде питање није у слави, већ у сили.
Је ли природа света? Није. Је ли грешна Није. Али, ако је уметничко дело такође дело природе, зашто онда песми постављамо захтеве а дрвету — не, у крајњем случају само нам може бити жао — што криво расте.
Зато што је земља-родиља неодговорна, док је човек-стваралац — одговоран. Зато што земља-растиља зна само за једну вољу: за растењем, а у човеку мора постојати воља за растењем доброг које познаје. (Карактеристично је да је порочно само чувено „индивидуално“: лично; порочног епа, као ни порочне природе, нема).
Није земља појела јабуку у рају, појео ју је Адам. Пошто је није појела — она не зна, он ју је појео — и зна; а ако зна — одговара. И пошто је уметник човек а не чудовиште, скелет надахнут животом а не коралски спруд — он је одговоран за дело руку својих.
Значи, уметничко дело је исто што и дело природе, али оно мора бити просветљено светлошћу разума и савести. Тада оно служи добру, као што служи добру воденични точак. Али, рећи за свако уметничко дело да је добро, исто је што и рећи за сваки поток да је користан. Некад је користан, а некад штетан, и то много чешће — штетан.
Добро је када га узмете у руке (тј. себе).
Морални закон се трансформише у уметности, али хоће ли икад од најамника, исквареног толиким господарима, испасти војник Правилне војске?

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 5-6) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.
Превела: Милица Николић


Преузето са блога Александра Мирковића: 

Нема коментара:

Постави коментар