БОЖИДАР КНЕЖЕВИЋ, Религија је исток ума људског (Мисли)

Много више људи живе у мраку него на светлости дана. Али је врло мало оних који се намерно повлаче у мрак, да би из њега боље видели шта они осветљени раде.

          Прогрес и цивилизацију раде гладни људи, а уживају их сити.

          Васиона је једно велико клупче једног истог конца, који се што је ближе крају грана у све више огранака, што је ближе почетку он је све више један.

          Религија је исток ума људског.

          Религија чује само вокале језика природе; наука чује и консонанте, склапа речи и тражи смисла за њих.

          Уметност је философија чула, поезија је философија осећања; философија је уметност ума.

          Што је виша мисао, долази из све веће дубине. Геније који принципе ствара јесте кратер на који одише унутрашња топлота исторује човечанства, која, као и свако живо тело са све већом зрелошћу све се више лади.

          Религији је човек центар ствари, биологији је само највиша животња, научној историји је само ствар без воље своје.

          Што се разум више пење то човек ниже пада.

          Човек само зато не може да разуме све, што цео козмос данашњи, од свог хаотичног почетка, до свог хаотичног завршетка, само је једна тачка у пучини, само једна реч у огромној књизи времена; а шта се може разумети из те једне речи – ништа, како су је многи умови људски прочитали.

          Истина делује правце као и светлост.

          Од живота до смрти није далеко; далеко је од свести до смрти.

          Последњи ступањ развитка свега појединог је да га нестане у општијем од себе.

          Као што земља води порекло од брегова, тако и друштво људско од аристократије.

          Као што се виши органски живот може развијати само на рачун топлоте, те га на сунцима не може ни бити, него само на планетама, тако се и највиша форма општег процеса, мишљење, може развијати смао на рачун живота. Што више живота и што је бујнији живот тим је мање мишљења и свести; што се више мисли, мање се у животу суделује.

          Разумети неку ствар значи, поред осталог и то: ако не волети је, а оно бар, не мрзети је; отуд разум води мирењу, љубави, пријатељству. Тако и увиђање да човеку све ствари требају, мири човека са свима стварима.

          Очајање је мамурлук свести.

          Појезија стоји према науци као лет тице према спором, ситном ходу човековом; фантазија лети, ум пипа; фантазија иде преко ствари, ум кроз ствари.

          Хтети разумети последњи основ свих ствари, Бога, то је као када се дете маша руком за Месец; то је детињски ступањ ума људског. Познавати границе свега, па и моћи свога ума јесте зрело доба човеково, највиши ступањ свести, чији је зрео плод резигнација.

Б. Кнежевић, Мисли, пето издање, „Св. Симеон Мироточиви“, Врњачка Бања, 1988.