Категорије

уторак, 17. април 2018.

ЖАРКО ВИДОВИЋ, О суштини трагедијског искуства



...још Платон говорио о уздизању, о трима хипостасама душе (суштог) човека: о души телесној, о души распетој између два света (управо трагичној) и о души духовној.  
То уздизање се осећа као реална могућност човека. Она се чак као реалност и доказује: у празничним моментима мистерије (и свештене поезије и уметности), али као могућност релна само за трагедијску природу искуства човека. Па и поред те непосредне реланости, „на дохват руке“, човек се мучи као Тантал коме плод и напитак (вода) стално измиче, што не би ни било мучно кад он не би осећао потребу за њима и кад му они ипак не би били „на дохват руке“ тј. ушију и очију. Уздизање је човеку у трагедијском (искуству неопходно, а онемогућено – неком кривицом (одвојености од Бога) која је трагична. Човекова племенитост (божанственост) – без које не би била могућа трагедија – несумњива је. Али и кривица која онемогућује остварење и коначни доказ племенитости (божанствености) несумњиво је: трагична кривица, која је управо Грех (...): кидање заједнице са Богом.
Дакле, искуство је ту – не да се човек њиме користи као пројектом за остварење неких својих снова! не, мада је истинито! – него је ту само да га подсећа на изгубљено, да га жалости! Управо таква природа је трагедијског искуства. Шта је то чега се човек тако живо сећа, а што – и поред прецизног духовног искуства о томе – не може постићи?
...Исконска трагедија – од које је у литерарној трагедији могућ само одјек – је испаштање трагичне кривице човекове.
Сама реч „трагедија“ означава и то испаштање и слављење трагичне жртве (или трагичног јунака), оног који испашта.
То слављење може да буде општенародно славље, јер жртва испашта кривицу читавог народа, те народ има и разлога да жртву слави, у трагедији, као општенародном слављу.  
Мит каже да се Егеј убио, бацивши се са стене у море, кад је на лађама које су долазиле с Крита видео црна једра. Дејством клетве коју је напуштена и издана Аријадна бацила на Тезеја, овај је заборавио да стави бела једра на лађу и да тако означи и слави победу над Минотауром. То значи да су благослов и благодет потребни не само за победу над злом, за успешно испаштање кривице, него и за слављење те жртве. Јер, трагедија је и славље, како то и сама реч каже. Божанство мора да буде подједнако и са жртвом, и са онима који приносе жртву, и са онима који се успеху и дејству жртве радују. То је опет јединство: испаштања, жртве која представља народ и,  треће, самог народа – са божанством. Трагедија је, дакле, општенародно славље или, што је исто, преображај страдања у славље и празник. Без тога преображаја страдање би било само страдање, само зло, док је трагедија преображај којим се постиже победа над злом (уз жртву) и слављење те победе.

Жарко Видовић, Трагедија и литургија: есеј о духовној судбини Европе, „Визанстијско огледало“, Ниш, 1996, стр. 53-56.


Нема коментара:

Постави коментар