Категорије

недеља, 18. децембар 2016.

ХАЛИЛ ЏУБРАН, Дубине наше заувек су неме


Беше то још јуче кад сматрах себе делићем који без ритма трепери у сфери живота.
Сада знам да сам ја та сфера, а да се живот сав  у ритмичним делићима у мени помера.
*
Кажу ми у буђењу свом: „Ти и свет у коме живиш нисте ништа друго до зрна песка на бескрајној обали бескрајног мора“
А у сну своме ја им одвраћам: „Ја сам бескрајно море, а сви светови нису ништа до зрна песка на обали мојој.“
*
Прва помисао божја беше анђео.
Прва реч божја беше човек.
*
Једном видех лице неке жене, и видех сву децу њену још нерођену.
А жена се загледа у моје лице, и знађаше све претке моје, мртве још од пре мог рођења.
*
Бисер је храм који бол сагради око зрна песка.
Каква то чежња сагради тела наша и око каквих то зрна?
*
Када је Бог бацио мене, облутак један, у чудесно језеро ово, узмемирих површину његову бескрајним круговима.
Али, када досегох дубине, постадох врло миран.
*
Дајте ми тишину и њоме ћу победити ноћ.
*
Моје друго рођење беше онда када душа моја и тело моје заволеше једно друго и венчаше се.
*
Сећање је облик састајања.
*
Заборав је облик слободе.
*
Ми време меримо према померању небројених сунаца, а они мере време малим машинама  у својим малим џеповима.
Сада, реци ми, како се икада можемо срести на истом месту, у исто време?
*
Васељена није простор између Земље и Сунца ономе ко гледа са прозора Млечног пута.
*
Начини ме, Господе, пленом лава пре него зеца начиниш пленом мојим.
*
До зоре се не може другачије стићи до кроз ноћ.
*
Моја ми кућа збори: „Не остављај ме, јер овде обитава прошлост твоја.“
А пут ми збори: „Дођи и следи ме, јер ја сам твоја будућност.“
А ја прозборих кући својој и путу: „Немам прошлости, нити будућности. Останем ли овде, у мом останку биће одласка, а упутим ли се тамо, у мом одласку биће останка. Само љубав и смрт мењају све ствари.“
*
Како могу изгубити веру у праведност живота када снови оних што спавају на перју нису ништа лепши од снова оних што спавају на земљи?
*
Чудно, жеља за одређеним задовољствима је део мог бола.
*
Седам пута презрех душу своју:
Први пут, када је видех како скромним трудом висину досеже.
Други пут, кад је видех како храмље пред оним што обогаљени беху.
Трећи пут, кад јој је дато да бира између тешког и лаког, а она одабра лако.
Четврти пут, кад начини грешку, а тешила се тиме да их и други чине.
Пети пут, кад се уздржала због слабости, а своје стрпљење сматрала снагом.
Шести пут, кад је презрела ружноћу лика, а несвесна беше да је то једна од њених сопствених маски.
И, седми пут, када је певала песме хвале, и то певање сматрала врлином.
*
Не знам апсолутну истину. Али, понизан сам пред незнањем својим, и у томе лежи слава моја и награда.
*
Постоји простор између човекове маште и онога што остварује, а који се може превалити једино чежњом његовом.
*
Значај човека није у ономе што постигне, већ у ономе што чезне да постигне.
*
Наш ум је сунђер, а наше срце поток.
Зар није чудно што већина нас радије бира упијање од јурења?
*
Када чезнеш за благословима које не можеш именовати, и када тугујеш не знајући разлог томе, тада заиста растеш са свим стварима што расту, и уздижеш се до узвишенијег себе.
*
Стварност друге особе није у ономе што ти открије, већ у ономе што ти не може открити.
Стога, уколико желиш да је схватиш, не слушај оно што ти каже, већ оно што ти не каже.
*
Половина онога што кажем је бесмислена, али је изговарам да би друга половина до тебе допрла.
*
Стварно у нама је тихо. Оно постигнуто је гласно.
*
Свако је семе чежња.
*
Да стварно отвориш очи и погледаш, видео би лик свој у свим ликовима.
Да отвориш уши и ослушнеш, чуо би глас сопствени у свим гласовима.
*
Иако нас талас речи увек покрива, дубине наше заувек су неме.
*
Да је на мени да бирам између могућности да пишем песме и заноса ненаписане песме, изабрао бих занос. То је боља поезија.
Али, ти и сви суседи моји сложни сте у томе да увек правим лош избор.
*
Поезија није исказано мишљење. Она је песма која се уздиже из рана које крваре или уста која се осмехују.
*
Речи су безвремене. Требало би да их изговараш или пишеш са свешћу о њиховој безвремености.
*
Једном приликом рекох песнику: „Нећемо знати вредност твоју док не будеш умро.“
А он одврати говорећи: „Да, смрт увек доноси откровење. Ако уистину желиш да спознаш вредност моју, знај да у срцу имам више но на језику, и више је тога у жељи мојој но у руци.“
*
Ако певаш о лепоти, чак и да си сам у срцу пустиње, имаћеш публику.
*
Поезија је мудрост која опчињава срце.
Мудрост је поезија која одзвања умом.
Да можемо опчинити срце човеково и у исто време одзвањати у уму његовом, тада би он уистину живео у сенци божјој.
*
Размишљање је увек камен спотицања за поезију.
*
Велики певач је онај ко испева ћутања наша.
*
Кажу да славуј пробада груди трном када пева љубавну песму.
Сви ми такође. Постоји ли другачији начин певања.
*
Твоје друго ја је увек због тебе тужно. Али твоје друго ја на тузи одраста, тако да је све у реду.
*
Не постоји борба душе и тела, осим у умовима оних чије су душе успаване, а тела нескладна.
*
Када досегнеш суштину живота, пронаћи ћеш лепоту у свим стварима, чак и у очима које су за лепоту слепе.
*
Живимо само да бисмо открили лепоту. Све друго је облик чекања.
*
Када рука мушкарца дотакне руку жене обоје додирују срце вечности.
*
Љубав је реч светлости исписана руком светлости на страници светлости.
*
Како ће другачије срце моје отпечаћено бити осим ако сломљено не буде?
*
Само неизмерна туга или неизмерна радост могу открити истину твоју.
Уколико желиш да ти она откривена буде, мораш или наг играти на сунцу или понети крст свој.
*
Слободан си пред сунцем дана, и слободан пред звездама ноћи.
Слободан си и када нема сунца, месеца и звезда.
Слободан си и када затвориш очи пред свим што постоји.
Али, роб си ономе кога волиш зато што га волиш.
И роб си онога који те воли, јер те воли.
*
Ако ти се неко подсмева, можеш га сажаљевати. Али, уколико се ти њему подсмеваш, можда никада не опростиш самоме себи.
Ако те други повреди, можеш заборавити рану. Али, ако ти њега повредиш, увек ћеш се тога сећати.
Уистину, та друга особа је твоје најосетљивије ја коме је дато друго тело.
*
Ја сам и пламен и суви грм. Један део мене прождире онај други.
*
Сви ми трагамо за врхом свете планине. Али, неће ли наш пут бити краћи ако прошлост своју као мапу схватимо, а не као водиљу?
*
Аскета је онај који се одриче света појединости да би неометен уживао у целовитости.
*
Ниједан човек не може повући линију између потреба и луксуза. То могу учинити само анђели, а они су мудри и мислени.
Можда су анђели наше боље мисли у васељени.
*
Онај који највише чезне најдуже живи.
*
Велика лепота ме заробљава, али лепота још већа ослобађа ме чак и себе саме.
*
Анђели знају да многи овоземаљци једу хлеб од зноја сањалица.
*
Само они са тајнама у срцима могу благосиљати тајне у срцима нашим.
*
Види, ево парадокса: дубоко и високо ближе су једно другоме но средина обома.
*
Велики човек има два срца – једно крвари, а друго подноси.
*
Жудим за вечношћу јер ћу тамо срести песме своје још ненаписане и слике своје још ненасликане.
*
Уметност је корак природе ка Бескрају.
*
Наше најсветије сузе никада не потраже очи наше.
*
О, Ти, распети, распет си у срцу моме, а ексери који пробадају дланове Твоје, пробадају зидове срца мог.
А сутра, када странац прође крај Голготе ове, неће знати да двојица крварише овде.
Сматраће то крвљу једног човека.


Х. Џубран, Песак и пена (одломци), превод Дора Спасић, Народна књига – Алфа, Београд, 2003. 

Избор: Марија Јефтимијевић Михајловић

Нема коментара:

Постави коментар