Лепе ствари које ћемо бити у стању да напишемо ако смо талентовани,
живе у нама нејасно изражене, као сећање
на мелодију која нас опчињава, мада не можемо да се сетимо њеног облика, да
је певушимо, нити чак да је метрички скицирамо, да кажемо има ли пауза или
низова брзих тонова. Они које прогања то
нејасно сећање истине коју никада нису познавали, обдарени су људи. Ако остану само при исказу да могу чути
очаравајућу мелодију, они ништа не саопштавају другима, они нису обдарени. Таленат је као нека врста меморије, која ће
им на крају омогућити да се сете те нејасне музике, да је чују јасно, да је
забележе, репродукују, певају. Постоји период у животу када мождана
мускулатура, која привлачи унутрашње успомене и исто време када и спољашње,
губи своју еластичност. Понекад, због недовољног вежбања или због исувише брзо
постигнутог самозадовољства, тај се период протеже током читавог живота. И нико
никада, па ни ви сами, нећете знати мелодију која вас је прогањала својим
недокучивим и заносним ритмом.
М. Пруст, „Позвање уметника“ (одломак), из књиге: Рађање модерне књижевности: роман, приредио
Александар Петров, превела Јелена Чоловић, Нолит, Београд, 1975.
Нема коментара:
Постави коментар