Од оног момента када се одвоји од песника, песма са њиме нема више
никакве везе. Она има свој властити крвоток који је храни, којим дише, расте; а
дотле је расла на плаценти наше подсвести и мозга, и наше су артерије биле
уткане у сва њена ткива. Онога момента када је написана, она већ није наша, а
од момента објављивања она потпуно престаје да буде наша. Песник остаје сам; из
те усамљености настаје друга песма која ће на исти начин бити отуђена. Онда и
њен смисао и њена делотворност постају неовисни од самог песника (...) Знам шта
сам песмом хтео, али не знам шта ће песма са собом хтети. Срећа је у томе што
песма надвиси свога творца. Можда сам хтео само слику, а други су видели
симбол. Па добро, тим боље. Надмудрила ме је песма коју сам измислио; па зар је
то чудно. Она је паметнија и племенитија од мене, јер она је песма и невиност,
а ја сам човек. Ја имам поверења у њу, и верујем у њену улогу међу људима, где
је настала у једном тренутку када сам хтео да успоставим мост између себе и
других.
Б. Миљковић, Извод из текста штампаног као „Прилог II“, Критике: са делима и ауторима о песничкој
уметности, Сабрана дела Бранка Миљковића, Ниш, 1972.
Нема коментара:
Постави коментар