Категорије

уторак, 28. фебруар 2017.

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ, Умно и заумно


Корисно је бавити се теоријом, али симпатична пракса нам ставља на увид и јасним језиком говори да ништа није тако угрожено као песници нашег језика. Ова најезда Новог крсташког поретка, у виду тешких речи, као – менаџмент и маркетинг – доводи на подручје нашег језика полубогате људе који ће купити све метале и неметале, шуме, воће и поврће, нашу стоку и жене... Већ певамо њихове песме, читамо њихове преведене књиге, а они који читају у оригиналу одавно уживају велико поштовање нашег рода и народа... Коме ће писати песници на нашем језику и како? Кад је Стефан Лазаревић препознао тај проблем у својем времену дао је да се препише што више књига. Код нас никад није толико штампало као сад. Изгледа да је то то. Зато вреди упитати се – шта и како писати да не изумре наше слово љубве...
Добро је да су теоретичари поставили питање практичарима. Очито је да се враћамо на свој терен после силних узлета у девету киселу воду учености која је била неприменљива у нашим духовним и мање духовним књижевним потребама. Наши песници су дуго писали као да су те песме преводи са страних језика. Они су мислили да се тако уклапају у светске трендове, а да они који не пишу тако заостају у развоју из баналних локал-патриотских разлога...
Поезија је једина национална уметност, јер је језик једини што народ има и што га чини својим. Све друго могу донети у виду хуманитарне помоћи нови господари света. Дуго смо покушавали да досегнемо заумно... Пробајмо умно!


Д. Трифуновић, „Умно и заумно“, Српски писци о српском језику, Источник, Београд, 2003. 

Нема коментара:

Постави коментар